Neko nepisano pravilo je da ćete preko dana od svih garaža u centru Beograda možda najpre pronaći parking mesto u Masarikovoj. Istina, i to retko, al se ipak možda posreći.
Jer, iako je tu nadomak svega, kao da vozači uvek nekako prvo pikiraju onu u Pionirskom parku ili na Obilićevom vencu. To je valjda centar centra, a Masarikova je ipak par stotina metara dalje.
Za njih je tako, a za umetnike je Masarikova 4, baš tamo gde se nalazi garaža na 20 nivoa sa 460 mesta, jedno vreme bila centar najznačajnih dešavanja u prestonici.
Ali, niko skoro više da ne pamti da se na toj adresi nalazio jedan važan objekat, prvi posleratni umetnički Paviljon u kojem je 20. oktobra 1960. na godišnjicu oslobođenja glavnog grada u Drugom svetskom ratu otvoren prvi Oktobarski salon. Netragom je nestao kada je srušen odlukom tadašnjih urbanista, da bi se na njegovom mestu izgradila pomenuta garaža. I to ne baš tako davno – 1987. godine.
Iz godine u godinu, Paviljon je, u tom vremenu posle izgradnje, sve više dobijao na značaju, a taj prvi “salon” iz kojeg su nastali svi potonji do dana današnjeg, zvanično imenovan “Oktobarski salon likovnih i primenjenih umetnosti Srbije“, osnovao je Narodni odbor grada Beograda kao godišnju smotru najznačajnijih ostvarenja umetnika iz Srbije.
Oktobarski salon je i danas jedna od najvažnijih kulturnih manifestacija u Beogradu. Ali traga na mesto na kom je nastao više nema.
Taj modernistički objekat sa velikom galerijom i pratećim sadržajima, u Masarikovoj 4, naslanjao se na zgradu Oficirske zadruge koja je 1908. podignuta na uglu sa Resavskom. Ona i danas blista u svome sjaju, a od junaka našeg današnjeg teksta nema ni pomena. Kao što napisasmo, uprkos važnosti koju je imao, sravnile su ga pre 37 godina teške mašine.
Taj paviljon projektovao je malo poznati arhitekta koji je projektovao i zgradu na uglu Bulevara i Resavske, poznatu pod nekadašnjim nazivom “Tehnopromet”. Zvao se Ljubiša Dragić i već dugo nije među živima.
Čuveni profesor arhitekture i projektant Istočne kapije Beograda, Mihajlo Mitrović, sećajući se Dragića u nekrologu u novinama, naveo je njegov veliki doprinos istoriji posleratne srpske arhitekture gde je ovaj izložbeni paviljon zauzimao značajno i važno mesto.
A za pomenutu istoriju srpske arhitekture i samog Beograda posebno deluje neverovatan podatak da uopšte nema poznatih sačuvanih fotografija Paviljona!
Ne postoji nijedna fotografija koja bi svedočila o izgledu tog objekta i o vremenu kada je Paviljon bio jedno od najznačajnijih umetničkih mesta nekog prošlog Beograda, u bilo kom izdanju, knjizi, sajtu.
Tek u nekim almanasima i požutelim izveštajima može se pročitati da su se tu nizale prolećne i jesenje izložbe ULUS, da su tu primani novi članovi…
I zato barem ovde da pomenemo da je jednom postojao taj Paviljon i da su za njega znali svi, ne samo iz umetničkog sveta Srbije, već i ondašnje Jugoslavije ali i šire.
Od sve te silne umetnosti u Masarikovoj 4 danas se spalo na samo jednu umetnost – pronaći slobodno parking mesto usred radnog dana.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
