“Ženska deca ne smeju učiti u istoj sobi sa muškima”

Izgnanstvom Turaka i sticanjem nezavisnosti Srbije 1833. godine, društveni status žene počinje da se polako menja. Korak po korak, ona se odmicala kućnog praga i okretala spoljnom svetu. 

Jedan od najvažnijih faktora novog odnosa prema ženama bio je i početak školovanja ženske dece. Pored privatnih škola u bogatijim porodicama (ustvari, individualnih učitelja koji su opismenjavali devojčice trgovaca) i beogradska opština je, na osnovu ukaza Kneza Mihaila, otvorila prvu žensku osnovnu školu u ulici Mite Đurčije, nedaleko od Saborne crkve.

Nastavu u njoj držala Novosađanka Natalija Petrović, zajedno sa ćerkom Katarinom.

O njima u jednom izveštaju Popečiteljstva prosveštenija zabeleženo je tada: ,,I mati i kći su primernog i preporučitelnog, tako da srbske devojčice kod njih i o samom moralu poučene biti mogu, a u duševnom obrazovanju veliki uspeh postići”.

Malo kasnije osnovana je i druga ženska škola na Terazijama. Ali zbog oskudice u školskom prostoru, ni te dve škole nisu bile dovoljne da prime znatan broj devojčica koje su se prijavile za upis. Zbog toga je građanstvo zahtevalo od vlasti da otvori po jednu takvu školu u svakom kvartu Beograda.

U vezi s tim, nadležno popečiteljstvo javljalo je 1856. godine Državnom savetu (vladi): “Žitelji ovdašnji osećaju veliku potrebu u vospitanju ženske dece brinući se, te se predlaže da se osnuju još dve – jedna na Dorćolu i druga na Vračaru”.  

Da je dotadašnji vekovni model odnosa prema ženama ipak i dalje bio duboko ukorenjen, svedoči i naredba koju je Savet (vlada) izdao upraviteljima škola:

“Da se škole za žensku decu, i škole za mušku decu odvojeno držati imaju, i to tako da ne samo ženska deca ne uče u istoj sobi, u kojoj uče muška deca, nego da ženske škole ne budu u jednom istom zdaniju, ni u jednoj istoj avliji gde se škola za mušku decu nalazi, no da one budu u odvojenom zdaniju i u odvojenoj avliji”.

Ipak dva značajna momenta ukrštala su se na planu školovanja ženske omladine.

Pre svega mnogim školama nedostajalo je nastavno osoblje, naročito u unutrašnjosti zemlje. S druge strane, srpsko građansko društvo, poneto idealima narodnog preporoda, nije se zadovoljavalo time da mlade devojke ostanu na stepenu samo osnovnog obrazovanja.

Ali, za dalji napredak u tom pogledu trebalo je imati odgovarajuće više škole. Zato je 4. marta 1863. godine odlučeno da se u Beogradu otvori Viša ženska škola, sa zadatkom da spremi učiteljice za osnovne škole i da devojkama pruži viši nivo znanja nego onaj stečen u osnovnoj. Nalazila se na Zelenom vencu u jednoj staroj kući, da bi 1865. bila preseljena u novu zgradu u Abadžijskoj čaršiji, današnjoj Ulici kraljice Natalije.

U svom sastavu imala je pet razreda. Njen nastavni plan obuhvatao je prirodne i društvene nauke, srpski jezik, lepo pisanje i crtanje, sviranje na klaviru, ženski rad, gimnastiku, itd.

Svake godine pohađalo je po više stotina devojaka, a 1885. bilo ih je čak 542. Za učenice iz unutrašnjosti pri školi je postojao internat. 

Još od početka pa sve do 1893. godine školom je upravljala Katarina Milovuk, žena visokog obrazovanja i izvanrednih sposobnosti, za koju su njeni savremenici govorili da vredi tri muškarca.

Nakon Prvog svetskog rata odlučeno je da se za Žensku učiteljsku školu, osnovanu 1900. godine, podigne nova zgrada. Nova namenska zgrada završena je 1934, a škola se u nju uselila 1935. godine. To je zgrada u kojoj sada radi Učiteljski fakultet.

Prvi upravitelj Ženske učiteljske škole od osnivanja do 1926. godine bio je Ljubomir Protić, kome među svim upraviteljima pripada posebno mesto.

Protić je bio član Glavnog prosvetnog saveta i dugogodišnji referent u Ministarstvu prosvete. Bio je veoma cenjen i omiljen kod svojih kolega, plodan pisac, autor velikog broja udžbenika srpskog jezika za osnovnu školu.