Bilo je to potkraj 1926. godine. Tačnije u prvim danima novembra.
Opština Beogradska u saobraćaj je pustila nekoliko autobusa, pa su tako građani mogli da se voze njima od današnjeg Trga republike do Đerma i Čubure.
Mogli su, ali nisu.
Barem ne u prvim danima. Radije su čekali da se naguraju u tramvaj makar morali i da stoje, nego da sednu u prazan autobus!
Zbog čega je došlo do tako neobične situacije možda se donekle može razotkriti iz jednog izveštaja.
„Pred Kneževim Spomenikom juče u podne stajala su dva velika opštinska autobusa: jedan pored tramvajske stanice čuburca, drugi pored stanice tramvaja za Đeram. Oni su trebalo da pomognu podnevnom saobraćaju isuviše opterećenom u to doba…“
“Već u prvim redovima jasno nam je da su i onomad umele biti gužve i da se eto već stotinama godina tražilo načina da gradski prevoz u prestonici bude rasterećeniji.”
Natpis nas upoznaje i sa činjenicom da je u „isto vreme htela opština da pokuša kako će voziti autobusi na našoj kaldrmi“.
Ali… Ali prvi autobusi pošli su sa početne stanice – prazni!
Uzalud je na stepenicama stajao kondukter i nudio:
– Izvolte gospodo! Još malo pa neće biti mesta! Samo pet dinara jedna vožnja do Đerma! Samo pet dinara!
Zapravo u autobusu su i dalje bili samo on i vozač.
„Svet” je mirno i dalje čekao tramvaj, izdaleka slušao konduktera i smejao se.
I šta onda biva?
Nije baš da su svi bili ravnodušni, ali mnogo im nešto bilo da daju toliko novaca za kartu pa su bili radi da se cenkaju: „Zar baš pet? Mnogo, brate! Tramvaj dvaput jevtiniji!“
A onda kondukteru priđe jedna gospođa.
– Je li za Đeram?
– Jeste, gospođo! – odgovara kondukter sav srećan zbog prvog gosta.
– A gde stajete? – pita gospođa pre nego što će se popeti.
– Gde želite! – kaže iskreno kondukter.
Tada je potegao jedan važan argument: „Možemo da vas povezemo ulevo i udesno do kuće. Nije ovo tramvaj pa samo šinom da ide“.
Svaki početak je težak, zaključuje se naposletku u tekstu, uz poruku beogradskim vlastima da ne treba da očajavaju.
Već naredne vožnje ka Čuburi i Đermu imali su kojeg putnika više. Mada, dok Beograđani nisu ipak prihvatili tu novinu u saobraćaju posle nekog vremena i rasteretili tramvaje, gradski oci u sedištu Opštine beogradske u Uzun Mirkovoj ulici nisu imali mira.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…