Puni dućani, puni hoteli – Beograd u Kraljevini Jugoslaviji više nije mogao da se zamisli bez električne energije, tramvaja, dnevne štampe na svakom ćošku, uvozne i fine robe, putnika namernika, poslovnih ljudi, putujućih trgovaca…
Ali, dok su se dame i gospoda šepurili Terazijama, u finim odelima i haljinama, dok su kupovali u “Mitiću” ili se gostili u “Srpskoj kruni“, dok su bosonogi dečaci trčali Čuburom, a nadničari spavali na Prokopu, malo ko je razmišljao koja je bila najmoćnija mašina, motor razvoja grada.
Turbina u elektrani na Dorćolu, zasigurno. Ali, ni ona ne bi radila da nije bilo parne mašine koja je pokretala lokomotive, i železnice koja je premrežila zemlju.
Putnici su u celoj toj priči zanemarljivi, oni su kao “šlag na torti“, jer – kada se u prestonicu dovezu sirovine za fabrike, ugalj za elektranu i kada se vagoni napune robom koja će stići na rafove, onda je grad mogao da privuče i ljude.
A ljudi su mu dali šarm. Zato je i priča o lokomotivama često romantična, a zapravo, parnjače su svojom snagom bile glavni pokretač razvoja Beograda i njegovog pretvaranja u velegrad.
Prošlo je to vreme… Civilizacija je u dvadesetom veku napredovala džinovskim koracima, bar kada je reč o tehnologiji, uprkos svim moralnim posrnućima, razaranjima država, društava i života običnih ljudi.
Danas, stali smo na kamen koji je nekada škripao pod teretom parnjača. Ušli smo u srce nekadašnjeg sistema, gde su se ove moćne mašine snabdevale ugljem i vodom. To je kompleks Ložionice, okretnice i vodotornja u Savskom amfiteatru.
Dugo je bio zapušten i zaboravljen, pa je teško i zamisliti kako je tu život nekada tekao – mašinovođe, tehničari, radnici, buka i pisak lokomotiva koji se meša sa povicima, grandiozna okretnica na kojoj se rotiraju mašine koje ulaze i izlaze iz odeljaka lučne ložionice.
Prašina, znoj i miris uglja samo su bili naličje progresa. Dok su radnici spremali lokomotive za neki novi put, Knez Mihailovom širio se miris kestena, Kalemegdanom se orila dečja graja, a na daskama fino ugrejanog pozorišta bljesak svetla padao je na lice operske pevačice.
Simbol napretka, osuđen na propast, sada vaskrsava. I ponovo u svrhu progresa. Ali, umesto uglja, puniće se znanjem. Umesto okretanja lokomotiva u amfiteatru “vrteće” se ljudi, a iza velikih rotirajućih vrata kolati neke nove ideje.
Kako danas izgleda ovaj budući kreativno-inovativni multifunkcionalni centar?
Još se ne naziru njegovi obrisi, jer su radovi još u gruboj fazi. Sve se raščićava i uklanjaju se pojedini delovi objekta. Arhitektura, ipak, mora da ostane autentična, jer je reč o objektu koji je kao važno industrijsko nasleđe zaštićen.
Grub, stari beton je svud oko nas. Ne samo onaj iz 1926. već, čini se, i mnogo betona iz perioda 1941. do 1944.
Dok smo stajali u okretnici (mestu gde su se posebnim sistemom lokomotive okretale ka nekom od ulaza u ložionicu ili ka nekadašnjoj železničkoj stanici), posmatrali smo impozantan lučni objekat.
Sada su preostali samo stubovi i delovi svedene, industrijskom kompleksu prikladne fasade.
Ulazimo u samu ložionicu, a nad nama samo armatura i plavetnilo neba.
Tu će biti stakleni krov…
Mnogi simboli grada vide se iz ove zgrade. Kroz njene prozore gledamo u solitere, a među grubim prozorskim ivicama uzdiže se Kula Beograd.
Kroz jedan prozor vidimo i putokaz ka Milošu Velikom. Autoput i Mostarska petlja su, takođe, jedan simbol progresa, vremena u kome je motorni saobraćaj preuzeo primat.
Sa druge strane ugledali smo BIGZ. Kako bi ova velika štamparija mogla uopšte da postoji, da nije bilo ložionice!
Tu je, naravno, i stari vodotoranj, koji je dugo bio zaklonjen reklamama. Lokomotive su morale da imaju dovoljno uglja, ali i vode, koja je stvarala paru.
Kako će ovaj kompleks izgledati 2025. godine?
Mesto na kom je bila okretnica biće veliki trg. Na njemu će biti dosta kamena, krupnog tucanika, koji će podsećati na nekadašnji ambijent. Neće biti pokretnih delova, ali će kružiti ljudi.
Ložionica će biti glavna atrakcija i dominiraće u pogledu sa trga, jer ga svojom polukružnom formom i prati.
Imaće čak 26 velikih i teških vrata, visokih 5 metara, ispunjenih kamenom. Sa unutrašnje strane vrata će biti zastakljena. Rotiraće se po jednoj centralnoj osi.
U njoj će biti smeštena Kancelarija za IT i E-upravu Vlade Srbije, kao i start-ap kompanije. U funkciji će biti i stari vodotoranj, sasvim neobičan trag industrijske arhitekture sagrađen 1946. koji je pukom srećom, za dlaku, preživeo izgradnju mosta Gazela krajem šezdesetih.
Kome je namenjen čitav kompleks? Velika turistička atrakcija, mesto spajanja i muzej na otvorenom, ali i razvoj kreativne industrije – to je buduća namena ovog objekta.
U digitalnom svetu najvažnija je kreativnost, a za nju su potrebni ljudi. Inovativni, maštoviti, obrazovani – takvima će oživljena Ložionica biti mesto susreta i rada.
Projekat rekonstrukcije i adaptacije Ložionica deo je strateške opredeljenosti Vlade Republike Srbije da podrži razvoj inovaciono-kreativnog ekosistema, povoljnog za domaće i strane investicije, a realizuje se kroz nacionalnu platformu “Srbija stvara”.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
