Debele gvozdene rešetke, lanci i katanci nisu bili dovoljni da šimpanzu Samija, inače agresivnu i opasnu vrstu majmuna, spreče da izađe iz Zoološkog vrta i nađe se na beogradskim krovovima.
To se desilo čak dva puta tokom osamdesetih godina 20. veka, a postoje i legendarne fotografije tadašnjeg direktora Vuka Bojovića koji sa Samijem “pregovara” da se “vrati” u vrt, nastale prilikom jednog bekstva 1988. godine.
Naravno, Sami je tada postao svojevrstan hit u Beogradu. Nikoga nije povredio, nikakvu štetu nije naneo, a videti majmuna kako trči ulicama bila je prava atrakcija.
Ali, ovo nije priča o Samiju, već o divljim životinjama u Beogradu. Sami je pobegao iz zatočeništva, ali je definitivno najegzotičnija divlja životinja ikada viđena na ulicama grada.
Doduše, za tu titulu mogao bi da konkuriše i jaguar koji je par godina ranije takoďe preskočio ogradu kaveza u Zoo vrtu i prošetao tadašnjim Donjogradskim bulevarom ispred vazduhoplovne gimnazije Petar Drapšin.
Naravno, od tada do danas pojavilo se u gradu mnogo zmija, paukova, pitona, odbeglih u zovu za slobodom od nesavesnih vlasnika koji su ih “držali” u uslovima koji su za takve vrste predstavljali pravo mučenje.
A, bilo je čak i onih koji su nudili fotografisanje sa zmijama od 2 metra, ili medvedima koji igraju…
Međutim, divlje životinje sa naših prostora sklopile su “pakt” sa Beograđanima i malo po malo osvojile neke delove grada. Zađu, uzmu ono što im treba i “šmugnu” nazad u prirodu.
Beograd je okružen prirodnim oazama i ispresecan je rekama, pa ne čudi što malo iza poslednjih blokova i kuća počinje divljina.
U poslednje vreme sve se češće viđaju fazani. Gde ima malo više zelenila fazani su se odomaćili i namnožili. Nemaju neku značajnu pretnju, a lovaca nema u gradu, pa su utočište pronašli u grmlju i šiblju nedaleko od asfalta.
Katkad Beograđani spasu i poneku vetrušku koja ispadne iz gnezda. To je grabljivica iz roda sokola koja se toliko privikla na grad da su joj krovovi solitera idealno mesto za gnežđenje.
U Beogradu danas ima oko 150 parova vetruški.
Ptice, ipak, nisu toliki problem. Mnogo veću pažnju izazivaju, na primer, šakali koji noću bude stanare periferije svojim neprijatnim zavijanjem.
Šakali mogu da naprave i štetu seoskim domaćinstvima, jer su opasni predatori nalik vukovima. Šakala je privukao upravo čovek svojim ponašanjem, osim što su spremni da napadnu manje pitome životinje, šakali koriste i već bačenu hranu i strvine.
Mnogo tiša, mada i ona ume da se oglasi je – lisica.
Koliko puta su samo snimljene kako se “goste” u okolini beogradskih kontejnera, naročito u blizini šumskih pojasa. Ali, ne govorimo o ruralnom obodu grada, lisice se neretko viđaju, na primer, na Dedinju!
Nekim manjim sisarima se divimo. Na primer, na obalama reka ponekad sretnemo nutrije. U mirnim noćima ulicama prošetaju i ježevi, a ove godine zabeleženo je da su dabrovi u okolini Zemuna rušili stabla.
Neverovatno je, međutim, kada grad poseti divlja svinja. To je već problem… Lako prepliva sa Velikog ratnog ostrva i začas se nađu na Bulevaru Nikole Tesle ili Mihajla Pupina, a ako ima i prasiće može da ih brani. Reč je o životinji koja u nekim uslovima može da naudi i čoveku, a opasnost je i za saobraćaj.
U neposrednoj blizini grada žive i srne, pa nije nemoguće da i one zalutaju. Doduše, na periferiju.
Najčešće su, međutim, zmije. Poneki primerci su golemi i neprijatni, ali u Beogradu nema otrovnica, mada uvek postoji izuzetak kada, na primer, poskok nekim vozilom kao “slepi putnik” stigne iz prirode.
U strahu su velike oči, ali… sve te životinje manje su rade da sretnu čoveka, nego što je radoznao čovek znatiželjan da im se približi, čačka ih i zadirkuje. Ako ih ugledate, pustite ih, same će se već povući kad dobiju ono što su tražile, a nisu zaslužile da ih našom intervencijom na bilo koji način uplašimo.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
