Telefon 23-456 je spasavao živote u Beogradu

“Drhtavi prsti okreću beli metalni kružić: 2-3-4-5-6…
Točkić se zaustavio.
– Halo! – čuje se uzbuđen glas.
– Stanica za spasavanje – glasi smiren odgovor iako čovek, koji se javlja s druge strane žice, zna sto po sto da neće čuti dobru vest. Navikao se na zle glasove da ga ništa ne uzbuđuje“.

Ovako započinje jedan od tekstova u beogradskoj štampi iz vremena pred Drugi svetski rat, posvećenih Stanici za hitnu pomoć, preteči današnje Hitne pomoći.

Taj telefonski broj jeste bio “poduži“, kažu stare novine, posebno kad je čovek u nevolji, ali bio je lako pamtljiv i njegov poziv spasao je mnoge živote.

“Beograd ima preko trideset hiljada telefonskih brojeva. Ljudi uvode telefone u svoje domove i poslovne prostorije zbog raznih potreba, a samo je jedan, pored tolikih hiljada, uveden zbog ljudske nevolje”, piše u novinama u prvim danima početkom 1941.

Ali, samo koji mesec kasnije, početkom aprila, zaposleni u toj važnoj ustanovi više nisu odgovarali na pozive, jer su svi bili na ulicama Beograda izvlačeći iz ruševina stradale i povređene tokom nacističkog bombardovanja. Ali ovo je priča o još uvek spokojnim danima…

“Telefon broj 23-456 nalazi se u Stanici za hitnu pomoć u Kneginje Perside ulici, broj 57 (današnja Krunska). Dežurni činovnik koji sedi kraj njega ne zna za san i trenutni odmor dok traje radno vreme”.

“Telefon može svakog trenutka da zazvoni. On mora sve tačno da čuje i dobro da razume što mu se kaže s one druge strane žice, jer se često radi o čoveku koji se nalazi na granici između života i smrti“, navodi se.

“Lekari, činovnici i šoferi, smenjuju se u svom poslu, jer ne bi nesanicu mogli da izdrže. Automobili su uvek spremni, reč je o stvari koja se ne sme da odlaže, o čoveku koga je nesreća zadesila, a ljudski je život i danas čoveku najdragoceniji. Svakoga dana, svake noći i svakoga sekunda mogu drhtavi prsti da pokrenu metalni točkić i obaveste Stanicu o nekoj nesreći. Kola Stanice za hitnu pomoć uvek će spremna da dolete i da pomognu da se spase ljudski život”.

Kako bi još dramatizovao svoju priču, jedan hroničar tog vremena slikovito je opisao nevolju: “Kao neka nevidovna beda ona napada ljude. Truje ih raznim hemijskim preparatima, udara bocama po glavi, bode nožem, gazi tramvajima i automobilima, puca iz revolvera i zadaje ljudima sad teže, sad lakše povrede, a nekad i i život oduzima”.

Inače, siromašni građani nisu plaćali usluge Stanice za hitnu pomoć, dok su imućniji morali da daju preko dana 40, a noću 50 dinara. Osim ove, od 1937. postojala je i sanitetska auto-stanica za prevoz bolesnika i ranjenika, a građani su ih mogli dobiti na broj 24-479.

Odavno nema više Stanice za spasavanje i niko više ne zove 23-456. Danas imamo Hitnu pomoć, a za svaku nesreću možete ih dobiti na broj 194. Kao i oni što su im preteča bili pre 80 i kusur godina, to su hrabri, nesebični ljudi, željni da pomognu jer nekome život zavisi upravo od tog telefonskog poziva.