Reč banja koju u svom imenu sadrži veliko naselje na obodu Beograda – Višnjička banja – definitivno ukazuje na nešto drugačije od danas prilično urednog sklopa zgrada i pratećih infrastrukturnih objekata.
Razvoj ovog naselja u socijalističkoj eri odvijan je u etapama, a pratila ga je krajem 1982. velika politička afera jer su stanovi bili veći od onih koji su bili naručeni za zaposlene i samim tim preskupi za preduzeća koja su ipak, zbog pritiska iz nadležnih “organa”, morala da ih kupuju.
Ali, malo je danas poznato da ovaj kraj Beograda ima svoju itekako zanimljivu istoriju mnogo pre ove afere koja ga je obeležila u vreme socijalizma.
Profesor dr Laza Nenadović zapisao je još 1930. godine sledeće redove:
“Kada se lađom putuje za Pančevo, niže pančevačkog mosta koji se sada gradi a skoro ispred sela Višnjice, prema donjem vrhu ostrva Huje, sa lađe se može uočiti na dunavskoj obali jedno novo postrojenje. To je banja Višnjica. Do nje se sada može doći jednim vrlo rđavim putem, koji vodi pored fabrike štofa Vlade Ilića za Višnjicu i druga sela.”
Nenadić u svom opisu daje dragocene podatke, pa čak i bez fotografija može da se zamisli kako je sve tada izgledalo.
“Banja Višnjica je preko noći kao iz zemlje iznikla. Vekovima je na tom zemljištu na obali Dunava ili možda i u samom koritu reke nabijala struja
mineralne vode, a ima i više od pola veka od kako je prvu analizu vode sa tog izvora izvršio profesor Sima Lozanić.“
Pa ipak izvor je ostao neiskorišćen. Seljaci su više znali za “vodicu“, izvor ispod kolskog puta, koji privlači mnoge bolesnike da na toj “vodici” vradžbinom traže leka“.
Pomenuti Sima Lozanić bio je hemičar, univerzitetski profesor, političar, predsednik Srpske kraljevske akademije, prvi rektor Beogradskog univerziteta, ministar inostranih dela, ministar privrede i srpski kraljevski poslanik u
Londonu.
Nenadić piše da se u banji vidi glogov grm iznad vodice sav iskićen belim trakama, koje bolesnici vezuju po granama. Narod je, dakle, od davnina verovao da je to mesto čarobno lekovito.
“Tek u novije doba seljaci su obratili pažnju na ovaj izvor mineralne vode, a još više na blato koje se stvorilo u lokvi oko izvora i ostali su da se leče na taj
način što su u taj mulj legali ili se mazali blatom i pekli na suncu, a zatim prali na Dunavu“.
Koliko god da je takvo lečenje bilo primitivno mnogo je doprinelo da
se pronese glas o lekovitosti blata i svakog leta dolazilo je sve više ljudi, ne samo iz okolnih sela nego i iz Beograda, da sebi tu potraži lek.
Tadašnje analize vode sa sva tri izvora utvrdile su kao i ranije da je to hladna sumporovita voda koja pored toga sadrži i alkalne i zemljoalkalne soli. Analizu je izvršio profesor dr. Marko Leko hemičar, rektor Velike škole, akademik, predsednik Crvenog krsta.
Glavni sanitetski savet je dao mišljenje da je voda sa izvora mineralna i lekovita. Posle toga počelo je i “narađavanje kupatila“.
Voda je bila hladna, imala malo zemljan ukus, nije bila bljutava i mirisala je na sumporvodonik.
Između izvora i puta izgrađen je veliki prostor, razdeljen na odeljenja za muške i ženske. U sredini se nalazio veliki bazen za kupanje u mineralnoj vodi, sprovedenoj iz rezervoara na bregu.
Lečenje je predviđeno da bude onako kako su do tada seljani radili, a na način koji se primenjivao i u Švedskoj i na jugu Rusije u dobro uređenim zavodima – čovek će dobiti vedro blata i njim će
namazati ili celo telo ili samo bolestan deo tela i tako namazano telo
izložiti dejstvu sunčanih zraka.
Dolazak u prvu beogradsku banju bio je predviđen “lađom od Savskog pristaništa“.
Tako su izgledali počeci velikog poduhvata da zaživi banja koja je
imala tri lekovita svojstva – mineralnu sumporovitu vodu za piće i kupanje, mineralno blato za kupanje i sunčanje.
Dr Nenadić je naglasio da se tamo sa uspehom mogu lečiti odsustvo apetita, problemi sa želucem, crevima, zatvorom i šuljevima, bolesti bubrega, bubrežnog levka i mokraćne bešike, potom fosfaturija, giht i reumatizam, pa posledice trovanja olovom i živom, skrofuloza, eksudata u plućnoj maramici, zglobu, trbušnoj duplji, narocito kod eksudata u ženskim polnim organima (posle zapaljenja).
Takođe, tvrdio je da je Višnjička banja učinkovita i kod lečenja išijasa, paralize, kožnih bolesti od akni i psorijaze do herpesa, hroničnog zapaljenja prostate, tuberkuloze kostiju, anemije, nervoze, artritisa.
A kada se pročita u kojim sve zdravstvenim problemima bi voda i
blato iz banje Višnjica bili od pomoći onda ne čudi ono što je zabeleženo u novinama 1938. godine pod naslovom „Kako se mnogi bolesnici odužuju Višnjičkoj banji“.
„Kraj samog Beograda, dva i po kilometra od poslednje tramvajske stanice Knežev spomenik – Naselje Kneza Pavla, nalazi se veoma lekovita Višnjička banja. Ova banja postojala je još za vreme Rimljana kada se posle izlečenja, u znak zahvalnosti bacao novac. Tako, prilikom vršenja raznih iskopavanja taj novac je nađen i služi u muzejima kao lepa antika“.
Novine navode da je banja radioaktivna (!), da se u njoj mogu lečiti svi društevni slojevi pa i oni najsiromašniji, a saznajemo da u to vreme put više nije bio rđav već „da je put od štofare Vlade Ilića vrlo dobar i saobraćajan“.
Iz reportaža objavljivanih tri godine pre Drugi svetski rat saznajemo i da se kod
banje nalazilo nekoliko seoskih kuća „koje su inače vrlo čiste i uređenje“ i da
su bolesnici mogli da iznajme sobu za 10 dinara po osobi.
Nažalost, lekoviti izvori su danas zapušteni. Ipak ima entuzijasta koji pokušavaju da banjski prostor urede, a i onih koji leti dolaze i sami sebi prepisujući terapiju koriste lekovita svojstva vode i blata u sadejstvu sa sunčanim zracima.
Možda jednog dana postane ono čemu su se nekada mnogi nadali.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
