500 stanara u vatrenom paklu solitera na Banjici

Tridesetpetogodišnja Beograđanka Nevenka Vidojević i njene ćerke desetogodišnja Maja i osmogodišnja Sanja, poginule su u požaru koji je 19. marta 1985. zahvatio soliter u Crnotravskoj ulici 11a na Banjici.

Vatra je krenula da bukti oko jedan sat posle ponoći u stanu broj 166. U soliteru od 20 spratova dim se velikom brzinom širio kroz hodnike, a požar je zahvatio i sprat iznad.

U polumračnim hodnicima prepunim dima nastala je jurnjava preplašenih stanara koji su tražili izlaz. Nevenku Vidojević i njenu decu je dva metra hodnika delilo od sigurnog spasa i iole sigurnog stepeništa. Nažalost, nisu uspeli da ih pređu.

Prema rečima Slobodana Spasića, komandira Vatrogasne brigade Gradskog SUP-a, od prvog anonimnog poziva do dolaska vatrogasaca prošlo je svega sedam minuta.

– Požar je kasno primećen. Jak vetar je doprineo brzom širenju dima. Požar je gasilo 12 vozila i 53 vatrogasca. Parkirani automobili onemogućili su da se priđe bliže pa je jedini put do zapaljenog stana bio stepeništem što je usporilo intervenciju – rekao je posle katastrofe Spasić.

Majka i ćerke su stradale, kako je kasnije saopšteno, zbog gušenja ugljen-monoksidom, a vatrogasci su tek posle sat vremena uspeli da se izbore sa vatrenom stihijom.

Mnoga vrata koja su vodila na protivpožarne stepenice bila su zaključana. U opštoj panici niko nije znao gde su ključevi.

Uplašeni stanari su čekićima, satarama i sekirama pokušavali da razvale tvrda armirana stakla i domognu se stepenica. U tim pokušajima dvoje ljudi je povređeno.

Svi stanari solitera, njih oko 500, napustili su nekako zgradu glavnim ili sporednim stepeništem.

– Probudio me je jak pucanj, a kada sam ustala i otvorila vrata primetila sam veliki plamen u hodniku. Odmah potom čula sam vrisak iz susednog stana i čula Nevenku kako viče:”Gorimo!” – rekla je Nada Čulić, jedna od stanarki.

– Zatvorila sam vrata stana i probudila muža i sina. Krenuli smo u hodnik, a pošto je bilo mnogo dima vratili smo se u stan stavili vlažne peškire na glavu i krenuli. Vatra nas je zaustavila i ostavila na pragu.

Komšinica Nada je videla stradalu Nevenku na vratima, ali zbog velikog plamena nisu uspeli da joj priđu i pomognu joj.

Prve pretpostavke o uzroku požara bile su da su do plamena dovele neispravne instalacije, a po drugoj verziji je eksplodirao televizor.

U ovom požaru nisu puno pomogli priručni aparati za gašenje požara, kao ni hidranti za priključivanje creva u slučaju požara, kojih je u ovoj zgradi bilo na svakom spratu. Veći deo stana broj 166 bio je obložen drvenom lamperijom, što je rasplamsalo požar.

Evakuacija stanara je trajala tridesetak minuta, iako su liftovi iz razumljivih razloga odmah isključeni.

Propisi koji određuju neophodne mere protivpožarne zaštite su i u to vreme bili mnogobrojni i detaljni.

Po njima, zgrada velike visine, od 22 metara i više (osam spratova) kakve su se sve više gradile u to vreme, morala je da ima dizel-agregat, protivpožarno stepenište, hidroforsko postrojenje.

Mnogi, međutim, nisu redovno održavali objekte i instalacije, a jedini način da se izbegne javašluk bio je da se uvedu strože kazne i izbegne improvizacija.

Nažalost, sve je to bilo prekasno u slučaju ove tragedije. U susednim soliterima ponoviće se slična nesreća 32 godine kasnije, skoro pa na isti dan, kada je 2017. stradala u požaru jedna od stanarki, i 2018. kada, na sreću, nije bilo ljudskih žrtava mada je bilo materijalne štete.