“Kevin” košmar u centru Beograda

Pune tri godine, od 1963. do 1966. u stanu na prvom spratu stambene zgrade u ulici Terazije 14, izvesna Nada Ojdanić je podvodila devojke i bavila se organizovanom prostitucijom.

Iako se nije radilo o nekoj udžerici na dalekoj periferiji već o velikom stanu u najužem centru Beograda, mnogobrojne prijave stanara nisu pomagale i u stan su svakodnevno dolazili muškarci, najčešće stranci.

Keva, kako su je svi u Beogradu poznavali, organizovala je podvođenje vrlo promišljeno. Ona je navodno “na stan” primala devojke samice, a one su iznajmljivanjem sobe po basnoslovnim cenama za ono vreme, u njih primale muškarce.

Svedoci prostitucije u centru Beograda bile su najpre komšije koje su svakodnevno viđali velike crne “mercedese” ispred zgrade na Terazijama iz kojih su mušterije sklapale pogodbe sa devojkama.

Na zboru stanara 1966. konstatovano je da postoji problem sa Nadom Ojdanić i ona se jedno vreme primirila. Međutim, kako su pričale njene stanarke, već posle mesec dana sve se vratilo na staro.

Leposava i Dimitrije Mitrović su živeli u prizemlju zgrade, tačno ispod Kevinog stana i itekako su znali šta se tamo događa.

– Prijateljice noći su izlazile oko 22, a u ponoć su se vraćale sa mušterijama – pričali su oni. – U početku smo ih lepo opominjali, a onda kada nije pomoglo lupali smo usred noći motkom u plafon ili zvonili na vrata.

Kada bi stan bio pun devojaka i mušterija onda je uključivan magnetofon i više zvučnika je rasturano po sobi i kupatilu. Ovakav stereo štimung sa popularnim pesmama trajao je i po nekoliko sati.

Bračni par Mitrović nije imao nimalo mira. Kod njih su često u pola noći zvonili muškarci koji su krenuli u stan iznad ili su se vraćali po nešto što su zaboravili. Leposava i Dimitrije su bili posebno ogorčeni na policiju pošto i posle nekoliko prijava o dešavanjima u stanu njihove komšinice, niko nije reagovao. Govorili su im da ne brinu, da je oni prate i da moraju da se strpe neko vreme. Nisu bili zadovoljni ni načinom na koji je reagovao predsednik Kućnog saveta.

Keva je zarađivala ogromne sume novca. Svakodnevno je vodila knjige o prilivu novca od stanovanja, a devojke su po njenoj računici – uvek bile njoj dužne.

V.J. devetnaestogodišnjakinja iz Beograda tvrdila je da joj je za osam meseci dala oko sedam miliona dinara, a ipak je po njenim računima ostala dužna još blizu 100.000.

Njene mušterije su bili najčešće stranci kojima je hranu po obroku naplaćivala 1.500 dinara, strane cigarete koje je nabavljala po 600 u stanu je prodavala za 1.000, dok je kafu naplaćivala između 1.000 i 2.000 dinara.

Nada je devojke često i sama izvodila u hotele “Mažestik” ili “Metropol” gde su im na meti bili samo stranci, koji bi im platili večeru, a posle toga su završavali u stanu na Terazijama. Najbolju zaradu imala je od prijavljenih stanarki koje su posete naplaćivale od 30.000 do 150.000 dinara ili od 20 do 100 dolara, ali su sav novac davale Kevi, jer navodno su smeštaj i hrana toliko koštali, kao i haljine i šminka koje im je nabavljala.

Dodatna zarada stizala je od devojaka koje su povremeno dolazile u stan sa muškarcima i za 30 minuta plaćale od 3.000 do 10.000 dinara. Ni tu nije bio kraj Kevinoj pohlepi. Naime, dok su stanarke bile u sobi sa mušterijom često su im nestajali novac, a jednom čak i zlatni sat.

O novcu je jedino brinula Nada, a devojke su mogle od mušterija da prime samo poklon u vidu nakita. O posluženju tokom večeri brinula je opet lično ona, a imala je i poseban frižider za ove večerinke, kao i garderobu za svaku priliku posebno.

Gozbe u njenoj režiji bile su prilično skupe, pa ukoliko gost ne bi želeo da plati Keva je to stavljala na račun devojaka. Stan je bio dodatno opremljen i imala je stočić sa fiokom za devize, nakit, dinare i zlato.

– Šta je radila sa tolikim novcem niko nije znao. Često je putovala kod ćerke u Austriju, a pričala je da će mužu kupiti kuću, a sinu automobil “pežo”. Kako bi sklonila sina, jednu prostoriju na mansardi, koja je bila zajednička, je adaptirala za njega. Njen muž je verovatno znao čime se Keva bavi, ali ili nije želeo ili nije mogao da je spreči – pričala je novinarima jedna od stanarki.

Mansarda je, govorili su stanari, svojevremeno služila za ostavljanje nastojničkog pribora i niko dotičnoj nije dozvolio da je koristi u privatne svrhe.

Cica i Suzana su tokom 1965. stalno radile kod Keve, a u Metropolu su bile poznate kao “Šafhauzenke“. Njima nije dozvoljavala da se druže sa našim muškarcima, već isključivo sa strancima. Jednom je čak i tukla Suzanu zbog “neposlušnosti“, kako je kasnije rekla sudiji, volela je da pije i da mnogo izlazi sa nepoznatim muškarcima.

Tih godina kod nje su radile i Eržika, Ani, Zorica, Rada, Slava i mnoge druge.

Ko zna kako bi se sve završilo da joj policija nije doskočila jednog dana kada je sa pasošem u ruci planirala da pobegne u Austriju. Kada su je ranije privodili ništa nije priznala i govorila je da su to bili privatni poslovi devojaka. Navodno pojma nije imala o novcu, ali je priznala da je izvesnoj Cilki, koju je držala bez para zbog bolesti, od novca koji je dobijala od stranaca kupila automobil.

Slučajnost je htela da jedna od stanarki imala isto ime i prezime kao i komšinica iz susedne zgrade, koja je bila udata i imala dvoje odrasle dece. Zbog toga joj se dešavao niz neprijatnosti, primala je razglednice, pisma i telegrame kojima su mušterije prijavljivale rezervacije za određeni datum. Jednom prilikom jedan od njih hteo je da dotičnu samicu iznenadi. Kupio je veliki buket cveća, stavio vizit kartu i poslao po jednom dečaku na adresu Kevine devojke, a on je nehotice otišao kod komšinice.

Nevolje sa kuplerajem na Terazijama samo su se ređale iz dana u dan sve dok se u junu 1967. Nada Ojdanić nije našla pred većem trojice Prvog opštinskog suda u Beogradu na čelu sa sudijom Đorđem Čolovićem. Optužena je za podsticanje i omogućavanje prostitucije u njenom stanu, a jedan od prvih pretresa pozvani su sin i suprug optužene.

Oni su izjavili da su sve samice poznavali i da su bili sa njima u korektnim odnosima. Suprug Dragomir je čak rekao da je on primao i organizovao viđenja devojaka sa drugim muškarcima. Još jedan od svedoka bio je Špira Božović, kontrolor u kazinu “Mažestik”. On je priznao da je poznavao i Nadu, kao i njene samice i da mu je bilo jasno kojim poslom se one bave.

Sudnica je tih dana bila mala da primi sve zainteresovane koji su želeli da prisustvuju, a Nada Ojdanić se odmah po čitanju optužnice izjasnila da nije kriva ni po jednoj tački. Tvrdila je da nije znala čime se devojke privatno bave, a kada je saznala “održala im je predavanje i rekla da ona to ne dozvoljava“.

– Tačno je da su mnogi dolazili i zvonili na moja vrata, ali sam im ja govorila da devojke nisu kod kuće – rekla je Keva sudiji. – Kao majka sam se brinula o Suzani i Cili, pazila da nešto ne pogreše i odvlačila ih od alkohola. Imale su dosta novca, a ja ih nisam pitala odakle im. Verovale su u moj ukus pa su mi davale pare i molile me da im kupujem garderobu.

Nada Ojdanić je 18. oktobra 1967. proglašena krivom i osuđena na 18 meseci zatvora za podsticanje i organizovanje prostitucije. Sud je procenio da je na taj način stekla materijalnu dobit od 1,35 miliona dinara. Pored zatvora Keva je morala da plati kaznu od 150.000 i isto toliki iznos za sudske troškove, a morala je i da vrati sav zarađeni novac.

Kaznom nije bio zadovoljan ni javni tužilac, a ni Nada Ojdanić. Za tužioca je bila preblaga, a za Nadu preoštra. Ali, je posle tri godine organizovanja i podvođenja devojaka Keva, ipak, morala iza rešetaka. Njena kasnija sudbina po izlasku sa robije – ostala je nepoznata.