Zgrada-bombarder u Zemunu

Posle 1918. godine Beograd je postao prestonica nove države od Vardara do Triglava, a i sam je porastao, obuhvativši i Zemun i Pančevo, gradove koji su pre toga bili ne samo u drugoj državi, već praktično u drugoj civilizaciji.

Zemun koji je bio lepo uređen, tipičan granični gradić Austrougarske monarhije, počeo je da se menja – tačnije, da se spaja sa Beogradom, razume se, najpre funkcionalno, pa tek mnogo decenija kasnije i konurbacijom.

Beograd je počeo značajnije da se izgrađuje, a arhitektonski stil popularan u novoj državi bio je modernizam. Trebalo je “modernizovati” i Zemun.

Tako smo dobili jednu od najlepših zgrada u ovom delu prestonice, koju nije mogla da zaseni nijedna druga palata u Glavnoj ulici – Dom vazduhoplovstva.

Nažalost, danas je ovo pravo remek delo jednog od najvećih srpskih arhitekata Dragiše Brašovana iz 1935. godine, zvanično nazvano Zgrada Komande vazduhoplovstva, gotovo napušteno. Ili, delimično napušteno i to u njegovom najlepšem delu.

NATO bombe 1999. godine uništile su ovu zgradu. Velika ruševina uz Glavnu ulicu je odavno sanirana, ali sa bočne strane zgrade, gledano iz parka, oštećenja su i dalje očigledna.

Iako zgrada nije po spratnosti visoka, ima svega četiri nivoa iznad zemlje, ona je po svom izgledu, naročito kada je pogledate sa određene razdaljine ili iz vazduha, zaista najmonumentalnije zgrada u Zemunu.

Dragiša Brašovan je zgradu projektovao tako da ima formu dvomotornog aviona, preciznije, bombardera. U onom obliku koji je tada bio najmoderniji.

Jedan detalj na bočnoj fasadi, uz Glavnu ulicu, poseban je dragulj ovog zdanja – to je figura Ikara, rad Zlate Markov.

Snažan i moćan sa krilima, kao da želi da se otisne u nebesa, Ikar prkosi prolaznicima koji, svikunti na njega, više i ne obraćaju pažnju.

Nije čudno što je baš Zemun odabran za podizanje zgrade ovakve namene. Beograd nikada nije imao pravi aerodom pre Prvog svetskog rata.

Najpre je za potrebe letenja korišćena pista u Jabuci kod Pančeva, a potom je 1927. godine podignut aerodrom podno Bežanijske kose, na Dojnom polju.

Ubrzo je to postala značajna vazdušna luka, kako za putnike iz cele Evrope, tako i za vojsku. Nedaleko od samog aerdroma, u brdu koje se uzdiže, bila je sagrađena i tajna vojna komanda.

Sve to je, posle Drugog svetskog rata, postalo je prevaziđeno, a aerodrom koji je pretpreo veliku štetu u ratu opstao je do 1962. godine.

Tada se seli u Surčin – ponovo na sremskoj ravnici. Još jedan veliki beogradski aerodrom sagrađen je potom blizu Zemuna. To je aerodrom Batajnica, tačnije “Pukovnik Milenko Pavlović”.

Velika fabrika aviona, a potom i autobusa, koja je ime dobila, takođe, po Ikaru (Ikarus) bila je upravo smeštena u Zemunu.

U znaku Ikara i avijacije, ova beogradska opština čeka obnovu jednog od svojih najlepših zdanja. Kako smo mogli da čujemo ovih dana iz Grada Beograda, upravo će nam proleće to i doneti: radovi su najavljeni za naredne mesece.