Motorizacija Beograda između dva svetska rata tekla je relativno brzo – bilo je uobičajeno da se na ulicama mimoilaze automobili i konjske zaprege, pešaci, pa čak i autobusi. Saobraćajne nezgode, kao i danas, punile su novinske članke, a pojavili su se i prvi saobraćajni znaci i pešački prelazi.
Uređivale su se ulice, kaldrmu je zamenjivao asfalt i grad je polako počeo da liči na užurbane evropske prestonice.
Pojavom automobila na ulicama Beograda su mogle da se vide i benzinske pumpe, ali ne one kakve danas poznajemo, već pokretne – sa povećim rezervoarima i crevom, kao i pumpadžijom koji toči i naplaćuje gorivo. Kada padne mrak, pumpa je sklanjana na bezbedno.
Ali, automobile je bilo potrebno servisirati, pa su se pojavili i prvi automehaničari.
Naravno, imali su oni posla i oko prodaje – Mišelin gume, Kastrol ulje, rezervni delovi…
Branko Nedić (1891-1981) bio je jedan od najpoznatijih beogradskih automehaničara i imao je svoju radnju u Dečanskoj ulici. Komunisti su mu 1945. oduzeli sve, ali on se nije predao – u novom uređenju je dogurao do savetnika direktora državnog preduzeća i to sve vreme insistirajući da ga oslovljavaju sa građanin, a ne sa drug.
“Kažu da je Nedić savršeno pamtio ne samo svoj stok delova, već i svih komšija iz Dečanske i da je mogao da usluži i najzahtevniju mušteriju uzimajući robu koju sam nije imao, od drugih trgovaca u ulici.”, navodi se u knjizi “Dva veka Dečanske ulice” autora Boška Mijatovića.
Ovom Beograđaninu, poreklom iz Loznice automobili su bili u krvi.
Odrastao je u vremenu kada su oni bili prava retkost, a vrhunac karijere dostigao u trenucima kada se grad već borio sa prenatrpanošću ulica i parkinga.
“Kao mobilisani vojnik u Prvom svetskom ratu, vozio je kralja Petra do Albanije, gde je morao da gurne Kadilak u Drim i nastavi peške. Posle rata, još neko vreme je radio kao vozač u dvoru, a zatim se dao u trgovinu s priličnim uspehom”, piše se u spomenutoj knjizi.
Drugi svetski rat za njega je bio krah – prvo su Savezničke avionske bombe razorile Dečansku u aprilu 1944, zatim su mu u oktobru iste godine oslobodioci Sovjeti uzeli sve delove jer su im trebali za njihova vozila američke proizvodnje kojima su išli dalje ka Budimpešti, a nakon svega domaći komunisti i čitavu radnju.
Priča se da je dva dana bio sam, zatvoren u svojoj sobi. A onda je njegova volja doslovno vaskrsla. Zaposlio se u Jugoautu, naravno, državnom, i dogurao do savetnika direktora.
Inače, Beograd je rat u aprilu 1941. godine zatekao kao uveliko motorizovan grad.
Autobusi su bili normalna stvar, mada su bili nešto skuplji od tramvaja. Pune gume tada su već bile neugodna prošlost, a zaprežna kola gubila su značaj, iako su dugo odolevala motorizaciji, jer je vožnja njima bila daleko povoljnija nego vožnja motorizovanim taksijem.
Godine 1939. godine u Beogradu se dogodio pravi spektakl – Grand Prix u formuli jedan. Bolidi su jurcali oko Kalemegdana, a 50.000 Beograđana u publici nisu ni sanjali da će radost kratko trajati. Rat je kucao na vrata. Dva dana kasnije Nemačka je udarila na Poljsku, a trke u Evropi morale su da pričekaju oslobođenje.
Treba napomenuti i čuveni beogradski sajam automobila 1938. godine, koji je napunio hale današnjeg Starog sajmišta. Bilo je čak 107 izlagača iz celog sveta koji su prikazali 375 vozila. Ostale su upamćene slike jugoslovenskog kralja Petra II koji isprobava jedno od izloženih vozila.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
