Sigurno ste bar nekada čuli za izraz “Sve svetli, kao Terazije“.
Izraz je sada već pomalo deo istorije, a najbolje je opisivao trenutke u kojima su, na primer, sva svetla u kući uključena bez potrebe.
Nije bilo LED sijalica, pa je to moglo da povuče i kilovat snage, i onda bi, kao kritika, onaj ko struju plaća rekao baš to “Šta je ovo, svetli kao Terazije“. I čak može da se doda i “A vrata, otvorena su svuda, kao da živite na brodu”.
A nije slučajno što su baš Terazije odabrane za ovakvo poređenje. Negde u svesti Beograđana, koja se s kolena na koleno prenosila, ovaj trg ostao je simbol raskoši i svetla.
Beograd između dva rata nije noću bogzna kako svetleo. Bilo je električnog osvetljenja, ali sigurno ne u siromašnijim četvrtima. Sijalice su morale biti mnogo veći potrošači nego danas, kada je živina, a potom i LED rasveta počela da caruje i na stubovima javne rasvete.
Dakle, na svetlu se pre Drugog svetskog rata i te kako štedelo.
Ali, Terazije su bile izuzetak – one su s razlogom bile raskošne, za cenu se nije pitalo. Jer, velegrad, ma kako još grcao u poratnom siromaštvu posle 1918. godine nije sebi dozvolio da centar prođe bez sjaja kakav imaju London, Pariz, Berlin…
Iz tog doba možemo videti brojne romantične razglednice, obično sa natpisom “Beograd noću”. Šljašte Terazije, sijaju i reklame, zgrade…
Magija električnog osvetljenja osvojila je grad, a Beograđani su tome umeli da se dive. Vični fotografi beležili su te sjajne trenutke, a potom su razglednice odlazile u neke mnogo mračnije krajeve zemlje.
Zamislite samo rođaka na selu, koji uz svetlo petrolejske lampe gleda tek pristigli pozdrav iz noćnog Beograda. Terazije su bile simbol centra, simbol mode, gradske vreve i gužve, ali i romantike, kada se uključi ta raskošna rasveta.
Terazije već dugo nisu najsvetlija lokacija u gradu jer ima delova koji sijaju novim sjajem halogena i neona kako Terazije nikada nisu.
A ni same Terazije nisu postale trg već su ulica sa nešto širim trotoarom i jednim skverom. Umesto tramvaja koji su Terazijama davali šarm, tu već decenijama tutnje trolejbusi, automobili, i svi u žurbi samo gledaju kako da što pre prođu dalje.
Plan znamenitog arhitekte Milutina Borisavljevića iz 1936. godine da se tu formira glavni gradski trg i sa Bulevarom kralja Aleksandra i Terazijskom padinom formira beogradski “Šanzelize” po ugledu na pariski – nikad nije ostvaren. Ali se malo zna da se pojam “trg” nalazio u predratnom imenu Terazija koje se u jednom trenutku zvalo – Prestolonaslednikov trg.
A nekada se zastajalo – kraj velelepne fontane i pod magičnim svetlima velegrada.
Čekao se tramvaj, taksi, čekala se draga osoba. A u gostionicama čije bašte su bile obasjane svetlom Terazija gostilo se kao u Parizu.
Terazije su zaista bile pravi centar, nulta tačka Beograda koju je u kasnijim vremenima preuzeo Trg republike.
A to danas može da bude i Savski trg ili trg Slavija. Nekada se, uostalom, ta nulta tačka nalazila možda na mestu gde se Kralja Petra ukrštala sa Knez Mihailovom ulicom. Centar se pomerao kako se grad razvijao.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
