Persida Milenković je dala da se 1935. sazida manastir Vavedenje na Senjaku, podigla je i crkvu u Kumodražu, brinula je o siročićima, a u amanet srpskim školarcima ostavila je zgradu u kojoj se danas nalazi Matematička gimnazija, dok je drugu zgradu darovala Beogradskom univerzitetu.
Prikupljala je novac kojim je pomagala najboljim studentima da nastave studije u inostranstvu
Kako se Beograd gradio i širio tako je bivalo sve više zadužbinara i dobrotvora koji su zahvaljujući stečenom bogatstvu izdvajali novac da grad sve više zaliči na pravu evropsku prestonicu.
Mnoge od njih pamtimo po čuvenju, njihova imena pominjemo kada govorimo o nekoj zgradi, nekoj ustanovi, ulici… Ali ima i onih koji su, nažalost, pali u zaborav. A mnogo zadužili ovaj grad. I red je da se o njima zna.
Ajmo ovako… Persida Milenković. Zvuči poznato? Ček, ček… Rekli biste po imenu da ste čitali za nju… Možda kod Nušića? Je l se tako zvaše ona ministarka?! Ili to bi žena popa Spire ili popa Ćire što ih tako nazva Stevan Sremac?
Ne, nije. O toj ženi nisu pisani romani. A mogao bi film da se snimi koliko je dobrog učinila.
Po rođenju Šapčanka, Persida se kao dete preselila sa ocem Nikodijem i majkom Jelenom u Beograd je jer je on dobio posao u Ministarstvu građevine. Udala se mlada, a sin Vojislav je, nažalost, umro rano. Po drugi put se udala sa 26 godina za rentijera i trgovca Ristu Milenkovića. Postali su najveći srpski dobrotvori svog vremena, a posebno su vodili računa o mladim naraštajima i obrazovanju.
U svom testamentu napisanom 1937. navela je da sve što poseduje poklanja narodu.
Osnovala je Zadužbinu Perse R. Milenkovićke s idejom da prikupljanjem novca pomaže najboljim studentima da nastave školovanje u inostranstvu, otvorila je osnovnu školu u Ulici kraljice Natalije u kojoj se danas nalazi Matematička gimnazija, a kuću u Zmaj Jovinoj ulici je darovala Beogradskom univerzitetu. Kuću u Dobračinoj ulici zaveštala je Trgovačkoj akademiji, dok je zemljište u Tabanovačkoj ulici poklonila za izgradnju sirotišta kao i još dve kuće za smeštaj siročadi.
Posebno je zanimljiva priča kako je Persida tri puta usnila da bi trebalo sagraditi crkvu tamo gde se Senjak penje ka Topčiderskom parku. I tako je 1935. sazidan ženski manastir Vavedenja Presvete Bogorodice u kojem je tokom Drugog svetskog rata bilo smešteno pedesetak dece, izbeglica iz ustaške NDH.
Podigla je i crkvu Svete Trojice u Kumodražu, vilu u Rumunskoj ulici darovala je Crvenom krstu… Tadašnje društvo joj se zahvalilo sa nekoliko ordena i medalja, a sadašnje skoro pa da gotovo ništa ne zna o njoj.
Sa suprugom je živela u kući na uglu Obilićevog venca i Knez Mihailove koja je uništena u nacističkom bombardovanju 6. aprila 1941. godine. Persida Milenković je preminula 8. februara 1943. u 86. godini. Sahranjena je u manastiru Vavedenje, u čijoj blizini se sećanje na nju čuva u imenu jedne lepe i mirne ulice Topčiderskog brda. A čuva se i ponekim ovakvim tekstom.
Zaslužila je. I mnogo više.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
