NAJNOVIJE
Top

Privremeno rešenje – nešto što nas uvek najviše košta! Koliko je samo firmi smešteno u raznim barakama, koliko smo samo imali privremenih pijaca, tržnih centara, alternativnih privremenih ulica čekajući izgradnju pravih veza, petlji i raskrsnica…

Kako “privremeno” u Beogradu postaje teško rešiv, višedecenijski problem, najbolje pokazuju tri primera pored kojih najveći broj Beograđana prođe bar jednom u toku dana: TC Staklenac, Stari savski most i nadvožnjak u Kirovljevoj ulici kod Ade.

Ovaj poslednji postao je baš veliki problem – u toliko je lošem stanju da njime više ne mogu da se kreću autobusi i kamioni, a ograničenje brzine je 30 kilometara na sat.

Stara zelena konstrukcija lagano truli, ona je još bezbedna za automobile, ali bez ovog mosta teško je zamisliti život Čukarice!

Zato putnici koji se voze autobusima muku muče, jer u smeru ka Brdu “gube” stanicu kod Ade.

Kadar iz nekada megapopularne TV serije “Građanin sela Luga” nastao na nadvožnjaku 1970. godine. Uočava se i za to vreme vrlo frekventan saobraćaj, čak i teretni: decenije eksploatacije “privremenog” mosta uzele su danak

Rešenje problema je kompleksno, i znači izgradnju novog nadvožnjaka ili petlje, a u to moraju biti uključene mnoge institucije. Novo projektovanje i “ispravljanje krivih drina” svojevremeno postavljenih kao trenutno rešenje skupo će nas koštati.

Razvoj naselja poput Banovog brda i nekoliko sličnih u produžetku doveo je do izgradnje nadvožnjaka kod Ade, namenjenog da “posluži” privremeno – do izgradnje finalne magistrale.

Danas se retki sećaju nekadašnjeg stanja Radničke ulice pored Čukaričkog rukavca kod Ade: ne samo što je ovim prostorom dominirala velika rafinerija nafte, pored koje je prolazila železnička pruga, već je i sama ulica bila početak starog Obrenovačkog druma, uska, kaldrmisana, okružena udžericama stare Čukarice…

Nekadašnja Radnička ulica kod Ade pre izgradnje nadvožnjaka. Jasno je da narastajuće potrebe gradskog saobraćaja nisu mogle da budu ispunjene ovakvom ulicom, i da je rešenje moralo da se brzo nađe…

Masovna izgradnja Banovog brda, a zatim kasnije i svih naselja u produžetku, Julinog brda, Žarkova, Petlovog i Labudovog brda, izuzetno je opteretila ovaj saobraćajni pravac.

Nove linije GSP, sve više privatnih automobila, taksija… uslovilo je izgradnju ovog nadvožnjaka sa velikom krivinom koji je dominirao nad Adom. Trebalo je da stoji dok se ne izgradi veliki autoput u pravcu Šumadije i sa njime reši i pitanje čvora kod Šećerane i Ade.

Nužda koja je uslovila vraćanje u život ratnog mosta već određenog za rezanje: postavljanje tramvajskih šina za linije ka Novom Beogradu preko Savskog mosta

Neverovatno je, ali kada su 1984. godine uvođeni tramvaji za Novi Beograd, njihova veza sa starim delom grada bila je preko privremenog i mosta koji nije bio odgovarajući za mešoviti saobraćaj – Starog savskog.

Nacisti su ga podigli tokom okupacije u Drugom svetskom ratu davne 1942. godine, za svoje mračne potrebe, a oslobodioci su ga mukom sačuvali oktobra 1944, kada je ostao jedini i privremeni most u našem gradu.

Pripadnik ozloglašenog nacističkog SS stražari tokom izgradnje mosta u proleće 1942. godine

Ne ulazeći u to koliko je čin spasavanja mosta bio značajan, činjenica je da je “guranje” tramvajskih šina u bučni, privremeni most sa samo dve trake i tek jednom uskom pešačkom stazom, značilo u startu da šinski prevoz za Novi Beograd postane manje popularno od autobuskog koji vodi preko prostranog Brankovog mosta.

Naslovi iz beogradske štampe 1966. godine kojima se najavljuje uklanjanje mosta

Da je most bio shvaćen kao privremeno rešenje svedoči i predlog tadašnje Direkcije za mostove Grada Beograda iz decembra 1966. da se most pothitno izreže i ukloni, kao nefunkcionalni podsetnik na nacistički teror u obližnjem koncentracionom logoru Sajmište. Zbog besparice i prečih potreba, most je ostao do danas.

Međutim, rešenje za Stari savski most već je usvojeno – biće to novi most sa širokim, odvojenim pešačko biciklističkim stazama, nezavinskim šinskim koridorom i tri saobraćajne trake. On će biti prava alternativa Brankovom mostu, naročito kada se bude sagradio i tunel do dunavske padine grada.

Podignut 1989. godine kao privremeno rešenje do kompletnog uređenja celine oko Trga republike, ni u tom trenutku nije imao nikakvu arhitektonsku vrednost. Ipak, zauzeo je jednu od glavnih lokacija centra Beograda i od tada propada kvareći čitav ambijent – TC Staklenac

Privremeni objekat – veliki stakleni tržni centar, koji se nikada nije uklapao u ambijent susednog Trga republike – već 25 godina pod pretnjom je da će biti srušen. Pa ipak, sa svojih 2.500 kvadrata i 40 lokala on opstaje.

Podignut je na praznom prostoru koji je i sam bio privremen jer je nastao rušenjem radnji i zgrada u bombardovanju 6. aprila 1941.

Mesto gde će biti izgrađen TC Staklenac neposredno pre početka radova u proleće 1988. godine

Nije neka lepa slika centralnog beogradskog trga, ali je za vlasnike lokala funkcionalan. Postavljen je sa suprotnom namerom, da umesto privremenih metalnih kioska ulepša centar grada, kao jedna moderna građevina, i tako upriliči lepši utisak za učesnike konferencije nesvrstanih zemalja 1989. u Beogradu. Zub vremena učinio je svoje i ogolio lepotu ovog zdanja.

Govorilo se da će tu biti opera, balet, gradska galerija, ali je izvesno da će njegovim rušenjem u budućnosti Trg dobiti potpuniji izgled. Osim reprezentativnog zdanja i prostora za pešake, tu je planirana i podzemna garaža, kao i metro stanica.