Predviđeni na Dunavu – napravljeni na Savi: borba Beograda za luku i dokove

Rečne obale Beograda dospele su u planove za uređenje još 1920-tih, u vreme Kraljevine Jugoslavije.

Beograd je osnivanjem zajedničke države 1918. postajao geografski i politički centar, a godina 1921. značajna je po tome što je tada Opština beogradska raspisala međunarodnu utakmicu (konkurs) za izradu plana za njegovo uređenje i proširenje.

Već u prvobitnom programu utakmice projektantima je postavljen zahtev:  „Glavno pristanište predvideti i projektovati na prostoru između Beograda i Zemuna”.

Posle završenog konkursa, obrazovana je komisija od naših najboljih stručnjaka, kojoj je stavljeno u zadatak da izradi Generalni plan Beograda.

Kako je posao na tome bio veoma složen i raznovrstan, to je odmah u početku rada posao podeljen na specijalne sekcije, među kojima je jedna rešavala samo pitanja pristaništa i kejeva.

Pošto je računom utvrđeno da će Beogradu biti potrebno kroz 30 godina pristanište sa dužinom kejeva od 30 kilometara, a za godišnji promet od 5.000.000 tona, komisija u svom izveštaju odmah je istakla da je za tako veliki promet „nemoguće misliti samo na prosto osposobljavanje rečnih obala”, jer bi se takav pristanišni kej prostirao daleko van gradskog rejona „i tako bi izgubio onaj značaj koji mu se daje“.

Rezultat proučavanja svih mogućnosti gde bi se izgradilo pristanište, bio je taj što je komisija utvrdila da ono treba da se gradi na Dunavu, a da će Savski kej u budućnosti da prima samo jedan manji deo prometa, koji je na tu stranu upućen.

Pretpostavljajući da će Ratno ostrvo u najskorijoj budućnosti biti vezano mostom sa Beogradom i da će ostrvo moći da posluži docnije za potrebe pristaništa, komisija je zaključila da pristanište na Dunavu ne bi trebalo graditi za svih 30 godina unapred, nego bi trebalo taj period smanjiti na 10, nadajući se da bi zamišljena veza između Beograda i Ratnog ostrva „u roku od 10 godina mogla postati i delo.”

I tako je prema tome i projektovano buduće dunavsko pristanište sa dužinom kejeva od 6.800 metara, s tim da ono ima da posluži samo za prvih deset godina, tj. u periodu do 1933. Na žalost, do ostvarenja ovih planova nije došlo.

Ne zadugo zavladalo je mišljenje da ono Beogradu nije ni potrebno, i da će osposobljavanjem Savskog keja potrebe za pristaništem biti zadovoljene.

Geografski i politički položaj Beograda kao jugoslovenske prestonice, međutim,  neopozivo je zahtevao da se na Dunavu stvori slobodna luka.

Svi veći gradovi na Dunavu, kao međunarodnoj reci, imali su slobodne luke: Regensburg, Linc, Pasau, Komoran, Bratislava, Beč, Pešta, Braila, Đurđu, Galac.

U zemlji nismo tada imali nijednu slobodnu luku, ni na moru ni na rekama. Bila su samo u izvesnim primorskim lukama javna i slobodna carinska skladišta od kojih je tridesetih godina Sušak (danas deo grada Rijeka u Hrvatskoj) radio, Split i Metković se dovršavali, a Šibenik i Dubrovnik su bili u fazi proučavanja.

Tadašnja naša, po prometu najveća luka na moru, Sušak po statistici iz 1935. pokazivala je godišnji promet od 526.000 tona robe od kojih je 441.000 tona iz inostranstva. Tadašnje pristanište u Beogradu, još neizgrađeno, pokazivalo je po istoj statistici promet robe od 789.000 tona godišnje.

Dakle više nego na Sušaku, ali sa svega 83.000 tona godišnje stranog saobraćaja. Strana roba je ta koja je davala najveće prihode, kako njemu tako posredno i samom gradu u kom se ono nalazi.

Zbog toga je Beogradu pristanište bilo neophodno, ali je za taj poduhvat trebalo 90.000.000.dinara samo za njegovo građenje.

Plan je bio da se povećanjem prometa, uveća rad na beogradskoj berzi, zaposle novi radnici, očekivao se priliv deviza, osnivanje novih špedicija pa i zastupništva, što bi sve doprinelo razvitku Beograda u mnogim pravcima.

Shvatajući važnost slobodne luke po Beograd, komisija za izradu Generalnog plana dala je ovo obrazloženje:

Ono što mi očekujemo od našeg beogradskog pristaništa, a naročito od naše slobodne luke jeste privredni boljitak zemlje, bogastvo i napredak u svim granama trgovine i industrije. Južna Rusija, Rumunija, Bugarska, Kavkaz i ceo naš susedni istok upućeni su da se svojim zemaljskim produktima jedino Dunavom probijaju Zapadu.

Od kolike materijalne koristi mora biti za Beograd, koji je na tome putu prva od najvažnijih zapadnih etapa, nije potrebno naročito isticati. Što bi to, međutim, značilo za Beograd, ako ga u toj njegovoj nameni preduhitri koje drugo mesto na Dunavu, na primer, Pešta?

Uprkos svesti o tolikom značaju, projekat je ostao samo mrtvo slovo na papiru. I kao što to obično biva, tek kad potreba uzme katastrofalan oblik i kad se pretvori u sramotu, tek onda se na brzinu rešava problem i nalazi potreban novac.

Iz ratne odštete dobijeno je od Nemačke 1928. godine oko 5.000 tona čelika visoke vrednosti za građenje 1.050 metara dugačkog obalskog zida za pristanište. Ako se ovome doda još oko 150 metara kamenom obložene slobodne obale za istovar i utovar najtežih predmeta, celokupna dužina pristaništa, bila je oko 1,2 kilometara.

Sve je koštalo oko 80 miliona dinara i bilo je napravljeno na Savi, ispod Kalemegdana. Luka na Dunavu nastaće tek 1970-tih i radiće punim kapacitetom sve do 2008. godine kada je nakon privatizacije određena da bude – stambena zona!