Patetika za udžericu – divljenje za palatu

Kafane su u Beogradu bile institucije, poštovane i cenjene. Za one koji su svakoga dana u njima boravili, kafane su bile i kuća i ljubav i život. Ipak, bilo je kafana i kafana – onih za ugled i ponos, ali i onih “sa dna kace“, gde su namernici mogli samo greškom da uđu, sa neizvesnim šansama da li će izaći kakvi su unutra i ušli…

Jedna takva “crna tačka” nalazila se u samom centru prestonice Kraljevine Srbije, a posle 1918. godine i nove Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca: na početku Knez Mihailove ulice.

Bila je to famozna “rupa”, nazvana, do danas bez tačnog objašnjena zašto, po tada novoformiranoj državi u srpskom komšiluku – “Albanija”. Jer, Albanija kao država nastala je tek 1912. godine.

Ipak, mesto na kome se nalazila, bilo je i bukvalno obrnuto proporcionalno samoj vrednosti kafane: što je “Albanija” sve više tonula menjajući zakupce i gazde, vrednost placa i lokacije na kojoj je bila vrtoglavo je rasla, da bi kad je prodata to bila najskuplja parcela u istoriji beogradske kupoprodaje nekretnina.

Odmah zatim došlo je vreme da se ukloni stara udžerica koja je već postala svojevrsno ruglo centra grada. Međutim, počelo je da se dešava nešto neobično: krenula je kuknjava po novinama. Svet se okupljao kao da se dešava bog zna kakvo čudo. A u kafani bilo je “opelo”…

Tadašnje gradske vlasti imale su futurističku ideju – da na placu gde se nalazila ne samo “Albanija”, već i nekoliko udžerica, zanatskih radnjica, odnosno, kako su ih tadašnje novine opisivale – “čatrlja”, odobri gradnju velike, bele palate, solitera koji će sve do danas ostati nezaobilazan simbol čitavog Beograda.

Borba tradicije i modernizacije, starog i novog, ruglo u centru grada i planovi za budućnost – sve to Beograd je činilo “živom vatrom” u etapama mira 20. veka.

“Inače, još pre nekoliko dana u tramvajima se mogao često čuti ovakav dijalog: Hoćemo li šesnaestog u ponoć (oktobra 1936) ići da gledamo? Šta? Pa, ruši se “Albanija”! Treba da vidimo.” Dobija se utisak da neće da se sruši jedna ruina, nego da će se izvršiti smrtna presuda nad nekim poznatim čovekom. Svi pogledi prolaznika u toku jučerašnjeg dana zaustavljali su se na ‘Albaniji’. I svi ti pogledi bili su sažaljivi“, tako je pisalo tadašnje “Vreme”.

Pred rušenje u kafani su se okupili i oni koji su u nju godinama navraćali.

“Istina… kafana bi mogla da izliferuje jedno dva miliona buba švaba i jedno pet miliona stenica… Ali, šta ćemo!? Mi je volimo, kao nekog svog…!”. pričao je stolar Bešević za “Vreme”.

Svetla više nije bilo. Struja je isključena.

“Jedino je telefon održavao vezu sa Beogradom. On je svaki čas zvrjao i jedan od kelnera morao je stalno da odgovara: – Da, ruši se, noćas u ponoć”, pisale su novine.

Potom su na stolove postavljene pivske flaše u kojima su bile sveće. I to je podsećalo na smrt, zapazili su ondašnji novinari. Čak su, dodaju, sveće bile od žutog voska. Našlo se tu i kandilo, a pred okupljenima igrale su dame u crnini. Začulo se pojanje kakvo se može čuti samo na sahranama…: “Svjati bože”, “So svjatimi upokoj“

Nakon rušenja “Albanije” trebalo je srušiti i preostale čatrlje uz samu kafanu, i to je, ponovo, privuklo pažnju naroda. Tamo, međutim, pred “Albanijom” policija je već bila postavila svoje ljude da brane prilaz preostalim straćarama. Dva velika opštinska kamiona s radnicima bili su tu, kao i vatrogasci spremni sa svojim sikiricama.

Nekako odmah publika, koja je i ovoga puta izvanredno brzo zauzela sve trotoare unaokolo, saznala je da će vatrogasci rušiti samo preostali dućan i ona četiri klozeta, koje je Opština, u svome nastojanju da ulepša centar prestonice, zaboravila da ukloni.

Po sebi se razume, čim se to saznalo, u publici su opet počeli da pljušte vicevi, samo ovoga puta ne više na račun male ‘Albanije’ nego na račun nadležnih opštinskih organa.

Nije prošlo mnogo, a “čaršija” je brzo zaboravila sopstvene žalopojke pa je, umesto prenaglašene patetike, dolazila sa zanimanjem da posmatra kako napreduje gradnja najveće zgrade tadašnje zemlje.

Zanimanje je preraslo u divljenje i razlog za ponos kada je “Palata Albanija” svečano otvorena par godina kasnije, 20. oktobra 1939. godine, zadržavši u svom imenu naziv ćumeza zbog koga, da je bilo po “javnosti” – nikad ne bi bila izgrađena.