Otkaz u socijalizmu zbog švercera, kusura i “džentlmena”

“Malverzacije konduktera sa kartama, u ukupnom broju disciplinskih prekršaja, dolaze po broju na drugo mesto, a odmah iza njih prekršaji discipline koji se vode pod rubrikom ‘nedoličan odnos prema putnicima. Na prvom mestu su krivice počinjene u odnosu na radnu disciplinu“, navedeno je u izveštaju o radu GSP Beograd iz 1962. godine koji se našao i u tadašnjim medijima.

Iako danas vlada mit da u to vreme niko nije mogao da bude otpušten sa posla i da je radno mesto bilo apsolutno zagarantovano, i to čak do penzije, priča iz GSP pokazuje da to i nije baš bilo tako: samo te 1962. godine u radničkom “raju“, kako se predstavljao tadašnji sstem, bilo je čak – 111 otpuštenih! Od toga, najviše je bilo konduktera, i to baš zbog pomenitih malverzacija sa kartama za prevoz.

Jedan od takvih primera, o kome su pisale novine, bio je i kondukter Jusuf Idriz. Iako po formalno pravnom tumačenju nije bio toliko kriv, ipak je otpušten iz Gradskog saobraćajnog preduzeća Beograd pošto je “pod neobičnim okolnostima počinio krivicu za koju je predviđena stroga kazna otpuštanja” glasilo je objašnjenje nadležnih.

Kao i svakog radnog dana, Idriz je jednog ponedeljka rutinirano obavljao dužnost konduktera na tramvajskoj liniji broj 2.

Na stanici kod Paliluske pijace u njegova kola su ušla dva kontrolora koje je on, naravno, dobro poznavao. Kako se kasnije ispostavilo, oni uopšte nisu imali nameru da vrše kontrolu karata. Međutim, Jusuf je baš tada pozvao dva putnika i izdao im karte. Kontrolori su se po dužnosti umešali.

Jusuf se kasnije branio: “Putnici su ušli u kola pre palilulske stanice i ja sam im odmah uzeo novac. Ali, karte im nisam istovremeno izdao jer sam baš u tom trenutku morao da menjam blok.

Kontrolori su, međutim, događaj tumačili na svoj način.

Idriz je otpušten iz preduzeća. Vrednost njegove krivice iznosila je celih 110 dinara.

Neki putnici znali su da prave problem i da se tuže zbog jednog jedinog dinara. Neki putnik bi dao kondukteru šaku sitniša, a on bi potom drugom putniku od tog novca vratio kusur. Ne bi stigao da prebroji, a ono – prethodni neznanac zakinuo ga je za jedan dinar, a putnik koji je dobio kusur s pravom se ljutio. A možda malo i zakerao…

Ima i onih koji su kontrolorima rado davali lične karte da im napišu kaznu kada ih zateknu u vožnji bez karte ali kada bi GSP poslao pismo s kaznom, ono bi se vratilo zbog toga što bi primalac bio nepoznat, dakle, nešto nije bilo u redu s njegovom adresom.

Najzanimljiviji je opis “džentlmena“. S tim švercerima nije bilo svađe ni buke. Kontrolori su ih voleli, ali oni su i te kako “jadili” GSP, pa samim tim i sve zaposlene.

“U malom džepu od sakoa drži pripremljenih 200 dinara ako ga kontrolor uhvati. Ne voli svađu. Ali, takvo njegovo putovanje nije samo ‘hobi’. Ima on tačnu računicu. Ako se četiri puta dnevno vozi, izda za tramvajske karte 120 dinara. Po našoj oceni, kontrolor u proseku može da ga uhvati dva puta mesečno” opisivali su novinari ovaj tip švercera.

On se, dakle, vozio besplatno čitav mesec, i umesto da ga prevoz staje 3.600 dinara, ‘uštedeo’ bi svih 3.200 ako je, naravno, dva puta uhvaćen od kontrolora.

“Ti putnici ne vole uredan saobraćaj. U poluprazno vozilo ne ulaze. Čekaju gužvu.”

Iako danas nema konduktera po tramvajima, trolejbusima i autobusima kao te 1962. već se karte kupuju SMS-om, telefonom, kao da nam “džentlmena” ne manjka ni sad. Umesto u “malom džepu sakoa” ruku drže na ekranu mobilnog spremni da otkucaju kod za kartu. Neko bi rekao – gradska “tradicija”. Ili prevara. Zaključite sami.