O pogubnom uticaju kampanja na progres društva govorilo se još 1894.

Milutin Garašanin, srpski političar, diplomata, oficir, predsednik Vlade, predsednik Narodne Skupštine, ministar i ambasador, postao je redovni član Srpske kraljevske akademije 1894. godine.

Milutin je jedan od najznačajnijih ljudi srpske politike devetnaestog veka, mada je danas daleko poznatiji njegov otac Ilija, predsednik srpske vlade u dva navrata, pre svega zbog „Načertanija“ koje je napisao, a koje je u kasnijim vekovima dobilo mnogo veći značaj nego što je tekst imao kada je nastao.

Za razliku od oca, Milutin je kasno ušao u politiku jer je završio artiljerijsku školu u Mecu u Francuskoj da bi tek 1876. godine stupio u srpsku državnu službu kao oficir.

Brzo je napredovao pa ga je kraj drugog rata sa Turskom 1877/78. godine zatekao na mestu pomoćnika načelnika Javorske vojske u činu pukovnika.

Političku karijeru započeo je tek oktobra 1880. godine, kada stupa u kabinet Milana Piroćanca, njegovog dugogodišnjeg političkog saradnika i prijatelja.

Od 1881. do 1883. godine bio je ministar “unutrašnjih dela”. U januaru 1881. godine sa grupom mladokonzervativaca, koju su osim Garašanina sačinjavali i Stojan Novaković, Milan Piroćanac, Čedomilj Mijatović i Milan Đ. Milićevević, osnovao je Srpsku naprednu stranku i postao njen prvi predsednik.

Bio je ambasador Srbije u Beču od 1883. do 1884. godine kao i u Francuskoj 1894. i od 1897. do 1898. godine, ali i poznati književnik. Njegovo delo ”Dokolice”, napisano 1892. godine, smatrano mu je najznačajnijim.

Prijem Milutina Garašanina u Srpsku kraljevsku akademiju a njegova pristupna beseda smatra se i danas jednom od najznačajnijih koje su izrečene u istoriji Akademije. Da bismo razumeli zašto je Garašanin deo besede posvetio pogubnom uticaju javnog mnjenja i društvenim kampanjama koje su posledica na razvoj društva neophodno je da znamo položaj u kome se srpsko društvo nalazilo u drugoj polovini devetnaestog veka.

Bilo je to mlado društvo, posebno u poslednje tri decenije devetnaestog veka razapeto između romantičarskih očekivanja naroda, a pre svega mladih da se obnovi Dušanovo carstvo i realnosti da je Srbija bila mala i siromašna država koja je tek dobila nezavisnost i koja nije mogla da ostvaruje nacionalne ciljeve bez podrške velikih sila.

Beogradska čaršija, pre svega omladina, koja Turke nije ni zapamtila, nije mnogo marila za realnost kada se 1875. godine a potom i 1881. godine dogodio Hercegovački ustanak i kada su tražili oružanu intrevenciju Srbije. Nije bila zadovoljna javnost ni teritorijama koje su ušle u nezavisnu kneževinu Srbiju 1878. godine na Berlinskom kongresu mada smo mnogo manje dobili nešto ranije Sanstefanskim mirom.

Identična situacija ponoviće se i 1908. godine tokom Aneksione krize kada je Srbiju od katastrofe spasao Garašaninov politički saradnik Stojan Novaković. Zato nije čudno da je Garašanin upravo tu temu nezadovoljne i nerazumne javnoati izabrao za svoju pristupnu besedu.

”Iz ovoga izlazi da greše svi oni, koji, smatrajući javno mnjenje kao poslednji kriterijum, prema kome treba svoja kretanja i život naroda upravljati, padaju u neku vrstu idolopoklonstva pred njim” rekao je srpskim akademicima Milutin Garašanin.

”Kada bi javno mnjenje bilo i moglo biti takav kriterijum, njegova promenjivost, pa često i naprasitost njegova, ne bi dale nikakve mogućnosti za produžnost u delanju naroda, i pomele bi njegovo kretanje unapred.

Za tu produžnost, za pravilno napredovanje jednog naroda, nužne su ideje mnogo stalnije od onih, koje se u javnom mnjenju roje. Ono što ljude udružuje, što ih u narode pribira, što ih unapred kreće, to su oni nepromenjivi pogledi na pravdu, na istinu, na čovečanstvo, na religiju, na državu i u opšte na kolektivni interes celine.

To je ono što bi se u neku ruku moglo nazvati javnom svešću jedne narodnosti. Ta javna svest nije proizvod pojedinca, pa ni čitavog naraštaja, kao što je to sa javnim mnjenjem slučaj. Ona je u narodu od samog porekla njegovog, i ide sa njim i prati ga kroz sve mene života njegova. Na nju pojedinci nemaju uticaja, ali ona utiče na svakog i na sve zajedno. Javna svest nije govorljiva, kao javno mnjenje.

Ona ćuti i progovora samo u ozbiljan čas: ali onda i glasno i presudno. Javno mnjenje diskutuje, javna svesta zapoveda. Javno mnjenje je povelo Francuze u Berlin; javna svest ujedinjenja germanskog naroda dovela je Pruse u Pariz. Javno je mnjenje pustilo Turke na Kosovo; ali ono što je posle četiri veka, kroz Karađorđa i Miloša, progovorilo, to je bila javna svest narodnosti srpske. Pretresajte, Gospodo, religiju; kritikujte vlasti i zakone; iznosite njihove dobre i zle strane; menjajte ih, popravljajte i kvarite, vi ste samo u oblasti javnog mnjenja; i vi ćete tako moći raditi sve donde, dok vas ono bude podržalo.

Ali pokušajte da promenite religiju; pokušajte da porušite večne principe i da na mesto njih ostavite bezakonje i bezvlašće, sudarićete se sa javnom svešću, i suzbiće vas. Kad je komuna pariska ustala protivu interesa celine državi, ona nije bila ništa drugo do plod javnog mnjenja pariskog. Ono što je nju suzbilo i uništilo, to je bila javna svest naroda francuskog”, rekao je prisutnom skupu najumnijih srpskih ličnosti tog vremena.

Garašanin je kazao i da ”isto tako, pored sve bujnosti i naprasitosti javnog mnjenja, pogrešno je verovati da su sa njim sva ravnanja u sve pogodbe nemoguće”.

”Kao što rekoh, javno mnjenje, kao i svaka druga sila, ima svoje prilive i odlive. Vrlo se često najgušći oblaci neopazno raziđu, kad na njih mali vetar duhne, samo ako ih je sa podesne strane i u pravo vreme poduhvatio. Javno mnjenje je vrlo zapaljivo, ali i vrlo povratljivo. Ono često uzavri a ne zna se zašto, i utaloži se, a ne zna se čime. Malo mu treba da plane, a često mnogo manje, pa da se utiša. Od osvete do oproštaja, od svireposti do plemenitosti za javno mnjenje nema često ni pun korak. Jedan akt, jedan prizor, jedna misao, često jedna reč zgodno izabrana, i u zgodan trenutak ubačena, stiša bujicu i opet uputi u obale pravilnog toka,” objašnjavao je novopečeni akademik.

Rekli bismo, kako 1894. godine, tako i danas, 130 godina kasnije.

Uvek se društvo bori između lakih rešenja i stihije i planiranja i dugoročnog razvoja. Možda je zato Milutin Garašanin svoju pristupnu besedu završio rečima;

”Ja vrlo dobro razumem da to nisu nikave zasluge za neko naročito priznanje; znam vrlo dobro koliko je to malo; ali ja mislim i doveka ću tako misliti, da, kad svaki od nas posebice, sa istinom u duši, učini onoliko koliko može, da ćemo svi skupa učiniti onoliko koliko treba, i da će onda naš narod doista postati i viđen i sreća; da će naša Otadžbina postati i uvažena i snažna, jer će im se onda morati priznati da su uneli svoj deo snage u delo opšteg napretka, i da je narodnost srpska, ne više kao izveštačena raskomadanost, nego kao svoja celina, zauzela dostojno mesto u onoj velikoj porodici, koja se zove čovečanstvo. To, gospodo, neka bude, pa makar se i ne znalo za nas!”

Autor: Goran Vesić