NAJNOVIJE
Top

Za samo 20 minuta koliko je trajalo nevreme koje je zahvatilo Zemun 7. jula 1966. oko 15 sati na ulicama je bilo čak – 10 centimetara grada.

Snažan vetar je lomio grane, obarao drveće, a sa fabrike “Ivan Milutinović” odneo je limeni krov, koji srećom nikoga nije povredio.

Sutradan je potvrđeno da je zemunska oluja odnela pet života, a materijalna šteta pričinjena tog petka bila je ogromna. Veliku štetu pretrpele su i električne instalacije, mnoge fasade bile su oštećene, a vatrogasne službe i električari nisu uspevali da stignu do svakog doma u varoši.

Zemun u vreme kada ga je zadesilo smrtonosno nevreme

Dok je neverovatno nevreme tutnjalo Zemunom, u centru Beograda se sve završilo jakim vetrom, koji je trajao svega nekoliko minuta, a u drugim delovima grada padala je jaka kiša.

Beograđani nisu ni slutili šta se dešavalo preko reke. Na bazenu Tašmajdan tog julskog dana kupači su uživali, dok su se na Dunavu kod Zemuna ljudi borili za život. Da tragedija bude veća od petnaestak čamaca koji su se tog dana vraćali sa plaže Lido na Velikom ratnom ostrvu samo dva ili tri su uspela da se održe na vodi za tih 20 minuta i da se ne prevrnu.

Kupači na Tašmajdanu nisu mogli ni da naslute da se u isto vreme nekoliko kilometara dalje, na Dunavu dave ljudi usred nevremena

Tog dana tokom nevremena kakvo nije bilo viđeno u prethodnim decenijama, na Lidu je bilo oko 3.000 kupača.

Novine su pisale da se na divljoj plaži između Lida i ušća Save u Dunav prevrnuo čamac u kome su bili Tadija i Stevan Stakić sa suprugama Miroslavom i Vojkom i Dušan Šljukić.

Od njih petoro na čamcu troje se utopilo – Stevan, Vojka i Miroslava Stakić, svi iz Zemuna.

Vojka Stakić je posle nesreće vrlo brzo kolima hitne pomoći prevezena u Prvu hiruršku kliniku, ali uprkos naporima ekipe doktora Mihajlovića, ali i anestetičara Fedora Paraća iz Zemunske bolnice, ona je preminula. Tako je Tadija Stakić za nekoliko minuta izgubio brata i ženu. Njegov saputnik Dušan Šljukić zadržan je u bolnici.

U isto vreme nekoliko stotina metara nizvodno od zemunske plaže prevrnuo se još jedan čamac u kome je bio dvadesettrogodišnji Branko Pašić.

Tog kobnog 7. jula od Lida u pravcu SIV-a krenuli su čamcem i Vjekoslav Potkonjak iz Novog Beograda i njegov prijatelj Rade Marjanović kada ih je uhvatilo nevreme. Marjanović je ispao iz čamca i udavio se.

Oluja je kidala žice, skidala crepove sa krovova kuća, a kupači na Dunavu su pokušavali da pobegnu. Jedan od spasilaca bio je i Boris Tomašević, na čiju jedrilicu se popelo još šest Zemunaca, koje je ovaj inženjer pokušao da izvuče iz nezapamćenog haosa.

Mirni i pitomi rukavac Dunava između Lida i novobeogradske obale postao je u trenutku smrtonosna grobnica za kupače koji su čamcima bežali pred olujom

Pošto je jedrilica imala pomoćni motor na nju je prikačen još jedan čamac sa 11 članova jedriličarskog kluba. Ovu grupu je nevreme uhvatilo na desetak metara od obale, a onda ih je oluja za samo nekoliko sekundi odbacila na sred Dunava, a tamo su ih talasi potopili.

Jedriličari su se našli u čamcu, a potom su uspeli da spasu i dva slučajna putnika koji su bili neplivači.

Oni su za dlaku izbegli tragediju. Naime, kada je jedrilica zbog opeterećenja počela da tone, svi su zaplivali na različite strane, jer se od bele zavese grada ništa nije videlo. Uspeli su da jednog neplivača polože na potopljeni čamac, dok su drugog izvukli na obalu.

Iako je tragedija bila opomena za sve, tek je dvadesetak godina kasnije uveden organizovan prevoz na Lido velikim i sigurnim brodom. Danas se na plažu prelazi pontonom koji vojska redovno postavlja svake godine. Iz ove perspektive, teško je i pretpostaviti kako je mogla da se desi katastrofa iz 7. jula 1966. godine.

Branislav Stojšić, učenik Srednje tehničke škole uspeo je samo svojom hrabrošću i visprenošću da uskoči u pomoć pomoćniku upravnika Zemunske bolnice, Karlu Najholdu u trenutku kada je on svoju suprugu koja je bila na izmaku snage, hrabrio da izdrži. Branislav je primetio nedaleko od njih prazan motorni čamac.

Doplivao je do njega i u poslednjem trenutku uspeo da bračni par Najhold spase, a oni su kasnije prebačeni u Zemunsku bolnicu.

Fotografija s početka osamdesetih koja dočarava atmosferu sa Lida: isto je bilo i onog dana kada su se odjednom pojavili crni oblaci, puni grada i olujne snage

Nevreme je i izvesnog Zemunca Prvenčanina zateklo na sred reke. U njegovom čamcu je bilo šestoro, a uspeo je da spase još njih osmoro.

Danima posle nevremena koje je odnelo pet života u medijima se spekulisalo zašto je došlo do tragedije.

Kao jedan od razloga navedeno je i kašnjenje otvaranja zvanične kupačke sezone na Velikom ratnom ostrvu tog leta 1966. Čamci Direkcije Ade ciganlije trebalo je dan ranije da počnu sa prevozom putnika u Zemun, ali oni to nisu uradili.

Zbog toga su se mnogi snalazili i prešli na Lido u sopstvenim malim čamcima u kojima se osim vlasnika povezlo i po nekoliko prijatelja i slučajnih prolaznika. To je kasnije doprinelo da se pretpani čamci prevrću na sred reke i da se ne zna koliko ih je bilo na njima.

Tog dana je dvadesetak Zemunaca završilo u bolnici, ali su ubrzo pušteni svojim kućama.

Beograd je, prema pisanju medija, imao samo sedam spasilaca u Miliciji za rečni saobraćaj, a samo jedan je bio obučen za taj posao, ostali su znali samo da plivaju. O tehnici spasavanja, pružanju prve pomoći, veštačkom disanju, nisu imali ni najosnovnija znanja. Jedan od četvorice spasilaca na Lidu nije znao čak ni da vesla.