Tužibaba ili tužideda? Kako god ga nazvali, ali izvesni gospodin Panić je definitivno ušao u anale sudske prakse u Beogradu po tome što je između dva svetska rata, tamo do 1937. godine već tužio najmanje hiljadu ljudi!
Ako nije bio najpopularnija ličnost u sudskim hodnicima, ono sigurno je bio najviđenija. Ne mislimo po značaju, već po tome što su ga tamo stalno viđali. Nije mogla se sastaviti ni sedmica a da se bar jednom ne prolomi: Panić!
I tada bi gospodin Panić, sa hrpom svojeručno ispisanih papira, ušao u sudnicu.
Bio je spreman za svako sučeljavanje, a mediji su pisali da je veliku većinu parnica – dobio!
„Publika se pita u čudu kakva li je to porodica koja neprestano tuži i sudi ili kao da se pretplatila da je neko po ceo dan proziva sudskim hodnicima…“, pisale su beogradske novine.
Zanimljivo da mu novinari ni u jednom članku ne otkrivaju puno ime, ali Panića opisuju kao malo pogurenog čičicu, rumenog izbrijanog lica, sede proređene kose, s akten-tašnom pod pazuhom.
– Neka svet priča šta hoće! Svet ko svet – rekao je novinarima ispred sudijinih vrata dok je čekao da ga još jednom u nizu prozovu da iznese svoje pritužbe.
Nije mu smetalo podsmevanje pojedinaca, niti razni nadimci. On je znao zašto je tu i ništa ga se nije drugo ticalo.
Tog puta kada su ga u sudu dočekali novinari, da naprave reportažu o tom fenomenu, došao je da uzme novac jednom beogradskom trgovcu. Odnosno, da uzme ono što mu je ovaj dugovao kad već nije moglo drugačije.
Elem, Panić je nekada bio apotekar, ali je napustio taj porodični biznis i počeo je da se bavi adaptacijom kuća. I da se sudi! Pomenuti trgovac mu je nekad ranije ostao dužan pet stotina dinara po računima i za troškove koje je tužitelj imao dok mu je prepravljao dom.
Tuženi se tog septembarskog dana 1937. nije pojavio. Nije došao ni njegov advokat. Ali je zato Panić bio u sudu.
Sudija dr Nikolić je presudio u korist junaka ili antijunaka ove naše priče, po volji vam, pa ga je upitao:
– Znate li koja vam je ovo otprilike parnica?
– Ne znam tačno. Dosta ih je. A ima ih još koje treba da dođu na red. Tu su aktu u sudu! – odgovorio je Panić.
A kao prava zvezda pristao je da priča i za novine.
– Bio sam apotekar. Nasledio sam apoteku od oca. Tamo na uglu Balkanske i Lomine ulice, ona mala apoteka. Posle sam je prodao Antonijeviću i počeo sam da opravljam kuće. A ljudi slabo plaćaju. Vršio sam samo neophodne opravke koje poznaje i zakon. Zakon poznajem odlično i tužim samo za pravednu stvar. Tužbe, prigovore i pravne lekove pišem sam. Sad mi je to struka – kazao je o sebi.
Nije tužio Panić za neke velike sume. Ali bile su dovoljne da sasvim može lepo da živi od dobijenog novca u sporovima. Uostalom, on je taj svaki dinar i zaradio, samo mu nisu isplatili na vreme, kad je trebalo.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
