U Beogradu radi blizu 500 linija gradskog, prigradskog i lokalnog prevoza. Nema baš svaki veliki grad na svojoj mapi toliko linija i to tako teritorijalno razruđenih da autobusi zalaze u svako selo i zaseok.
Ono što mnogi ne znaju jeste da od Dunavca do Dudovice, najsevernije i najjužnije tačke, do kojih stižu linije GSP Beograd, vazdušnom linijom ima čak 92 kilometra! To je, poređenja radi, više nego duplo veća razdaljina od one između dve najudaljenije kopnene tačke Malte, a svakako veća i od dve najudaljenije tačke Luksemburga.
U Beogradu se jednako brine i za krug dvojke i za Dudovicu u Lazarevcu, zaseok Marinac ili selo Prkosava.
Putnik namernik može da gradskim prevozom ode i do Piromana, Jagnjila, Malog Požarevca i Velike Krsne, može se stići do Skele, ali ne samo Padinske već i obrenovačke, one koja preko Save gleda na obale Kupinova. Ili do Preke Kaldrme, tačke na razmeđu puteva za Deč, Ašanju i Karlovčić, Zaklopače, Umčara, Nemenikuća, vrha Avale ili Kosmaja.
Gradski prevoz su autobusi, ali i trole, tramvaji, minibusi, vozovi, njega čini i GSP i Lasta i brojni privatni prevoznici koji po više ugovora voze Beograđane crvenim autobusima. Njihovi brojevi su jednocifreni, dvocifreni, trocifreni, pa i četvorocifreni, a ima i petocifrenih. Tu su i brojna slova, koja predstavljaju varijacije… Nema ulice, šora i kuća koje nemaju gradski prevoz u blizini. Veće prigradkse opštine, poput Obrenovca i Lazarevca, imaju i svoje mini gradske sisteme linija.
Najduža linija broj 583 (Trbušnica – Beograd) duga je 73 kilometra!
Ovo je svakako velik i važan sistem za naš grad, jer cene karata i toliki polasci u pravim šumadijskim, posavskim, banatskim i sremskim selima sigurno nisu ekonomski isplativi, ali oni omogućuju svim Beograđanima, ma gde oni imali kuću ili stan, da u toku jednog radnog dana sa karticom stignu do posla ili škole.
Sadašnji sistem je zapravo nasleđen sistem GSP-ovih i Lastinih linija s kraja osamdesetih godina. U jednom trenutku važio je i jedinstveni tarifni sistem za mesečne karte, zahvaljujući kojim ste mogli da putujete i GSP-om i Lastom kroz sve krajeve grada, pa i šire. Tada su dodeljeni i brojevi prigradskim linijama. Ali, sistem se urušio gradski prevoz je prošao golgotu tokom devedesetih godina, a, na sreću, koncept jedinstvenog gradskog prevoza opstao je do danas.
Dugo su prigradske linije bile deo posebnog sistema naplate karata, međutim, i “Lasta” i “GSP” i privatnici bili su pod istom kapom, Sekretarijatom za javni prevoz, koji je doskora bio Direkcija za javni prevoz.
Sistem gradskih linija bio je oslonjen na GSP i tu su važile karte koje je izdavalo to preduzeće, dok je “Lasta” zasebno prodavala mesečne i pojedinačne karte na svojim linijama. Postojala je i opcija kupovine specijalne markice koja je važila u oba sistema. Ipak, prava, ali ne i potpuna integracija uvedena je “Busplus” sistemom. Tada su se sve linije našle na jednoj mapi, bile su kodirane i definisane. Međutim, ostao je očuvan stari tarifni sistem, tačnije DVA tarifna sistema, gradski i prigradski, što je putnicima donelo izvesne probleme. Oni su konačno rešeni uvođenjem jedinstvenog sistema sa četiri zone 2015. godine koji je omogućio ne samo lakše plaćanje prevoza, već i jeftinije cene karata.
A kako smo nekada putovali “u predgrađe”? U vreme kada je u Beogradu tramvaj bio glavno prevozno sredstvo, pre Drugog svetskog rata, autobuski prevoz je i na gradskim relacijama bio pravi luksuz. Kako li je tek izgledalo kada morate da putujete dalje, u Mladenovac, Lazarevac, Obrenovac…
Najčešće se išlo vozovima, “ćirama”. Ali, taj put sigurno nije bio tako lak ni brz, pa je odlazak u ove gradove po pravilu značio i “noćivanje”. Putovanje je bilo uvek pomalo neizvesno i svako otiskivanje iz grada bio je pravi mali pohod u nepoznato.
Autobus, novo čudo tehnike vozio je i tada do mnogih mesta u okolini Beograda. Ali, daleko je to od današnje “Laste” koja svaki čas polazi sa glavne autobuske stanice. Pokoji preduzetnik imao bi neko vozilo, a onda papreno naplaćivao karte za truckanje koje bi usledilo.
Zamislite samo kako je bilo voziti se starim drumovima do Stepojevca i Lazarevca, autobusom koji izgleda baš kao onaj u filmu “Ko to tamo peva”. Sigurno je da je ovo vozilo bilo kudikamo udobnije, gazda se pobrinuo da ima i zavese ako upeče sunce, a i sedišta su morala biti udobnija. Verovatno je privilegija da idete u predgrađe autobusom, a ne vozom, donosila i veću sigurnost da ćete stići “po redu vožnje”.
Zaljubljenik u istoriju tehnike i svega što se nekada kretalo na točkovima, bilo po kaldrmi, šinama ili asfaltu. Mašinski inženjer po struci, aktivan u razvoju motornog saobraćaja.
