Poduži je spisak ljudi iz celog sveta kojima će Srbija za vek i vekova ostati zahvalna. Počev od državnika, oficira, inžinjera, pa sve do medicinara, koji su upisani zlatnim slovima u našu istoriju jer ovde je lekara i sestra uvek trebalo, a posebno u danima krvavim kakav je bio Veliki rat 1914 – 1918.
Za neke smo možda nekad i čuli, ali za jednog čoveka, čija je biografija zanimljiva koliko i sama njegova uloga u Srbiji u pomenutom ratu, mnogi ne znaju. A za njega se može slobodno reći da je spasao Beograd! I to ne kažemo mi, već su tako govorili njegovi savremenici.
Kada je u leto 1914. izbio Prvi svetski rat, i prvi pucnji ispaljeni na obali Save u Beogradu, Sjedinjene Američke Države nisu odmah uzele učešća u njemu.
Moćna Amerika će svoje trupe u rat protiv Centralnih sila poslati 1917. godine, ali je odmah nakon početka rata tražila dobrovoljce-lekare koji će sa Crvenim krstom da odu u savezničke zemlje kojima je neophodna pomoć sanitetskog osoblja.
Doktor Edvard Rajan je odabrao Srbiju i sa američkom medicinskom misijom se uputio 9. septembra 1914. godine trgovačkim parnim brodom iz Njujorka za Pirej, odakle su se iz te grčke luke zaputili u Solun, pa preko Niša u Beograd. U prestonicu je stigao 16. septembra.
Dočekao ga je prizor granatama razrušenog Beograda, a u vojnoj bolnici na Zapadnom Vračaru (današnje zdanje starog Kliničkog centra) bilo je doneto mnogo ranjenih srpskih branilaca prestonice kojima su životi visili o koncu i direktno su zavisili od toga da li će dobiti bilo kakvu lekarsku pomoć.
“Od kad smo stigli nismo imali vremena ni za šta drugo sem za rad i spavanje. Mnogi od povređenih nisu bili previjeni nekoliko dana. Kako imamo oko 150 teških ranjenika, a potrebno je da ih previjamo svakog dana, završavamo rad posle 23 časa, a nekad i kasnije…
Novi slučajevi stižu svakog dana i bićemo prepunjeni za veoma kratko vreme. Hirurzi su ovde retki, a kako ima oko 50.000 ranjenih širom cele zemlje, jasno vidite kakvi su nam uslovi“, ostale su zabeležene njegove reči u izveštaju upućenom nacionalnom štabu američkog Crvenog krsta u Vašingtonu.
Austougari su na kratko zauzeli glavni grad u periodu od 2. do 15. decembra 1914. I tada je taj mladi Amerikanac spasavajući živote svojih pacijenata prvi put pribegao lukavstvu: na bolnicu je postavio veliku američku zastavu. Amerika je u to vreme, kao što napisasmo već, bila još uvek neutralna. Agresori nisu želeli da izazovu sukob sa SAD zbog beogradske bolnice i zaustavili su se na kapiji. A bili su orni da presude svim ranjenim srpskim braniocima Beograda na licu mesta.
“Dr Rajan je postao pravi heroj u Srbiji, i razlog što je išta ostalo od Beograda je taj što je on stavio američku zastavu na bolnicu“, izjavila je medicinska sestra Emili Simonds za čuveni dnevni list New York Times mesec dana kasnije, 15. januara 1915. godine.
New York Times je zatim 31. januara objavio intervju sa Mejbel Danlop Grujić, suprugom srpskog diplomate u SAD Slavka Grujića, naslovivši ga sa “Američki lekar spasao Beograd”. Ona je tada kazala: “Mislim da je dr Rajan, u stvari, spasao Beograd od uništenja”.
Istakla je da je, nakon što se srpska vojska povukla pred naletom Austrougara početkom decembra 1914. godine, doktor Rajan faktički ostao jedina vrsta neke “vlasti” u Beogradu koja nije bila okupatorska.
Dr Rajan je do narednog pada Beograda oktobra 1915. godine u Makenzenovoj ofanzivi, izvršio oko 8.000 hirurških zahvata, a kada su Nemci i Austrougari ušli u grad, on je ponovo na bolnicu stavio američku zastavu i proglasio je američkom. Tako okupatori ponovo, još jedanput, nisu smeli da kroče i da uznemiravaju bolesnike i ranjene srpske vojnike o kojima se brinuo…
Tokom naredne teške godine po Srbiju, kada su se vojska i deo naroda morali povući preko Albanije u Grčku, sa svojim medicinarima spasavao je ljude od tifusa i svet je preko Crvenog krsta u svojim izveštajima obaveštavao detaljno o svim zločinima koje su neprijatelji načini nad srpskim življem, posebno u Mačvi u prvim mesecima rata.
U pismu upućenom iz Niša 26. decembra 1915. a koje je objavljeno u magazinu Crvenog krsta, dr Rajan je napisao da se od 25. novembra brinuo o pet bolnica sa četrdesetak zgrada, da mu je pomagalo devet srpskih doktora i 150 sestara, te da su imali oko 1.200 pacijenata. Predvodio je i bolnicu za umno poremećene, civilnu bolnicu, hiruršku kliniku…
“Kad su evakuisali Beograd, Srbi su sve prebacili na mene. Kad samo pomislite da su mi došli u dva sata ujutro i rekli da svi odlaze ali da se od mene očekuje da ostanem i preuzmem rukovođenje svim bolnicama, možete zamisliti kako sam se osećao. Učinio sam za njih i s njima najbolje što sam mogao. Kad su ušli Austrijanci morao sam svakog dana nabaviti hleb za oko 6.000 siromašnih“, pisao je tada dr Rajan.
Uspevao je da iz Rumunije 1916. godine doturi preko granice žito koje je američki Crveni krst kupio tamo, pa ga je delio beogradskoj sirotinji. A pretpostavlja se da je u danima kada je stigao prvi put u našu prestonicu tu živelo ko 15.000 siromaha od nekih 120.000 stanovnika.
Već 1917. bio je ponovo sa srpskom vojskom, sada na Solunskom frontu, pred proboj, gde je odigrao važnu ulogu u lečenju savezničkih vojnika koji su oboleli od malarije.
Kada je Prvi svetski rat okončan, dr Rajan se zaputio na Baltik, gde je u Litvaniji, Letoniji i Estoniji, kao član američkog Crvenog krsta radio u veoma teškim uslovima, a pokrivao je i oblast severne Rusije u tim danima od 1919. do 1922. godine. Odlazio je i u Moskvu, koju su već držali Lenjinovi boljševici i za šta nije imao odobrenje nadležnih pa su mu upućivane oštre zamerke.
Dr Edvard Rajan umro je sa 39 godina u Teheranu 18. septembra 1923. Njegovi posmrtni ostaci preneti su u rodni Skrenton u Pensilvaniji 11. februara 1924. U nekrologu koji su napisali, američki lekari su naglasili da je otišao “najveći među nama“.
Chicago Daily Tribune je tri dana kasnije Rajanu posvetio članak, napisavši da je umro lekar koji je “širom sveta poznat po svom radu u borbi protiv epidemija”.
Ali, u tadašnjoj Srbiji niko ni reči! Tadašnja beogradska štampa ni vest nije objavila. Kraljevska porodica, vojska, predstavnici političkih partija… Niko nije našao za shodno da se na bilo koji način javnosti obrati povodom smrti čoveka koji je u najtežim danima dobrovoiljno došao u Srbiju i koji je spasavao vojnike, narod i, kako su svedočili njegovi savremenici, sam Beograd!
Danas po dr Rajanu se zove jedna ulica u Ovči koja je ime dobila tek u naše vreme. Takođe, na stotu godišnjicu završetka Prvog svetskog rata, 2018. objavljena je poštanska markica sa njegovim likom. Najavljeno je i da će mu biti podignut spomenik u Beogradu, gradu za koji se toliko žrtvovao. Biće to prilika da mu se odužimo. Red bi bio.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
