Sve je počelo jedne junske večeri 1934. godine na peronu beogradske železničke stanice, nekoliko trenutaka pre polaska prestižnog voza Simplon Orijent ekspresa.
Među putnike se uvukao dežmekasti gospodin, naizgled ravnodušan, dok je nosač unosio njegove stvari u wagon-lit (spavaća kola). Jedino što nije ispuštao iz ruku bio je omanji paket.
Dok je voz sekao noć ka Staroj Pazovi, izašao je u hodnik. Tamo je presreo konduktera Milana Kujundžića. Nakon kratkog odmeravanja, obratio mu se na nemačkom, glasom koji je bio jedva nešto više od šapata: “Da li ste voljni da zaradite? Zarada će biti dostojna vašeg truda”.
Kujundžić je oklevao samo tren pre nego što je prihvatio paket težak preko kilograma. Čim se povukao u svoju odaju, radoznalost ga je savladala.
Pocepao je papirni omot, a pred očima mu je bljesnula ivica novih, nekorišćenih banknota Kraljevine Jugoslavije od po hiljadu dinara. Bilo ih je tačno hiljadu – ravno milion u gotovini.
U tom trenutku, plan o bekstvu počeo je da se rađa u njegovoj glavi.
Umesto da nastavi put ka granici, Kujundžić je povukao drastičan potez. U Vinkovcima je iskočio iz voza, ostavljajući kompoziciju da produži u inostranstvo sa jednim vagonom bez konduktera, dok je putnik spokojno spavao u svom kupeu.
Kujundžić je zakupio taksi i pod okriljem mraka, grčevito stežući paket, odjurio ka selu u okolini Šida gde mu je živela sestra Ivka. U njihovoj bednoj kolibi nastala je panika pomešana sa euforijom.
Brat, sestra i zet su, u strahu da im neko ne otme neočekivano bogatstvo, izašli u gluvu noć. Na obodu njive iskopali su rupu duboku skoro metar i u nju spustili limenu kantu punu novca.
Drama se sutradan preselila u Trst. Kada je dežmekasti gospodin shvatio da nema ni konduktera ni miliona, odlučio se na očajnički korak – prijavio je nestanak novca policiji, svestan da time priznaje učešće u švercu.
Jugoslovenska policija je brzo reagovala. Kujundžić je uhapšen u Beogradu, ali se branio vrlo vešto. Policajce je namerno vodio na krive tragove, pričajući da su pare sakrivene u Hrvatskoj, pa u Dalmaciji. Ipak, inspektori su ostali rezervisani prema njegovim iskazima.
Preokret se dogodio u policijskoj stanici tokom suočavanja sa sestrom Ivkom. Slomljen kontradiktornostima, Kujundžić se okrenuo sestri i povikao: “Ivka priznaj, vodi ih i pokaži im mesto gde se nalazi novac!”
Kada je policijski komesar Mihajlo Kremanović stigao na njivu, drama je doživela vrhunac. Ivka je prvo pokazala pogrešno mesto. Kada su agenti iskopali praznu kantu, žena je počela da kuka i udara se u grudi, glumeći da je novac pokraden.
Policajci nisu naseli – naredili su opšte prekopavanje njive dok konačno nisu naišli na drugu kantu.
U kanti nije bilo celih milion dinara. Pronađeno je nešto preko 900.000 dinara. Kujundžić je pre hapšenja uspeo da odvoji jedan deo kako bi vratio sopstvene dugove.
Dok je on ostao iza rešetaka, policija je shvatila da je ovaj slučaj bio samo vrh ledenog brega – deo plana stranih službi da iznesu desetine miliona dinara iz Kraljevine Jugoslavije kako bi srušili domaću valutu i tih godina u osvit Drugog svetskog rata značajno urušili stabilnost u zemlji! Bar je tako tvrdila policija….
A putnik voza koji je kondukteru predao paket identifikovan je kao “podanik nemačkih obaveštajnih i špijunskih struktura“.
Tvrdilo se da je postojao zadatak da se oslabi privreda Kraljevine Jugoslavije, koja se tek počela da oporavlja od velike svetske krize iz 1928.
Navodno, agenti su dolazili iz inostranstvo kao veliki finansijeri i u zemlju su sa više strana uvozili najrazličitiju robu. Značajan deo novca koji su zarađivali preko svojih poverljivih ljudi nisu nigde prijavljivali, jer im je bio cilj da ga tajno iznesu i da se u jednom trenutku sa desetinama miliona dinara svi pojave na nekoj inostranoj berzi i sruše dinar.
Da li je zaista bila reč o takvom tajnom planu ili, tek, o običnoj kriminalnoj akciji koja je posle u policijskim saopštenjima pretvorena u “međunarodnu zaveru“, da bi se istakla uloga inspektora i ministra unitrašnjih poslova – teško je bilo proceniti, i tada kao i danas.
Bilo kako bilo, javnost se tih dana dobrano zanimala sa detaljima iz istrage koji su se pojavljivali. Ali, najinteresantnije je bilo to što je, šta god joj bila suština, jedna kriminalna operacija propala zbog pohlepe konduktera iz Orijent ekspresa i panike “kurira” što je u vozu izgubio veoma vredan paket.
Time je razotkriven zločinački poduhvat unitar Kraljevine Jugoslavije. Već dobrano načeta unutrašnjim podrivanjem, i sukobima, pre svih od strane jednog dela Hrvata, Kraljevina je ovu aferu brže bolje gurnula “pod tepih“.
Šta je posle bilo sa pohlepnim kondukterom, njegovom sestrom i dežmekastim uspaničenim kurirom – na veliku žalost nije nam poznato.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
