Gorke uspomene na dan u kome je Beograd morao da pešači

“Na beogradskim ulicama tokom jučerašnjeg dana nije saobraćalo nijedno vozilo GSP-a. Prvi put u 106 godina, koliko postoji ovo komunalno preduzeće, svi radnici i sindikati stupili su u generalni štrajk“, pisala je beogradska štampa 13. januara 1998. godine.

Grdna je bila ta Nova godina. Zima, kriza, rat na Kosovu, Beograd pun sivila i beznađa… Ali, grad od milion i po stanovnika morao je da funkcioniše, uprkos svim teskobama. Ali, kako kada nijedan autobus nije na ulici?

Beograđani su krenuli tog dana pešaka ili motorom, biciklom, ko je šta imao. Čak i čamcem sa Bloka 70 preko ledene Save do Ade, pa dalje nekako… Mnogo češće taksijem i to linijskim – koji pored table nosi i broj linije, a staje pred žutim pečurkama ispod kojih vrvi besna masa, baš kao da je autobus. Ako se nađe neki kombi, super, još bolje. A bio je i Beovoz. Govorilo se da se Srbi uvek snađu, nema frke. Još kada su kao ispomoć došli vojska i policija sa svojim busevima, eto atrakcije.

Ali, na ulicama grada mogli su se tog dana kad je umro GSP videti – još od prethodne godine prisutni – i privatni prevoznici. Njima je upala kašika u med – 4 dinara karta, a svi bi da uđu, makar bili poslednji i slepljeni uz vrata. Pa, i ta četiri dinara, naći će se.

Veliki štrajk GSP-a otvorio je tada velika vrata preduzetnicima. Ko god da je imao autobus, a da se “kotrlja”, sada je mogao da nadene i brojku gradske linije, pa da stane na neku od krcatih stanica. Odjednom je broj privatnika, usled štrajka, upetostručen.

– Četiri dinara je bila karta i četiri dinara litar nafte. To je bilo profitabilno. Dolazili su ljudi sa autobusima iz Trstenika, Loznice, Šapca, iz svih krajeva Srbije – pričao je kasnije Miloš Paunković, pionir među privatnicima, koji je još 1997. počeo da prevozi Beograđane sa svoja dva turistička autobusa na linijama 37 i 47.

Priča se da su dozvole dobijali “za minut”, sjatili su se iz Trstenika, Loznice, Šapca, vozili autobuse sa crnogorskim tablicama. Isti onaj bus kojim ste prošlog leta možda išli na more, “luksuzni” dabldeker, tada ste mogli da “uhvatite” i na putu do posla.

– Mi privatnici uvozili smo autobuse kako smo znali i umeli, uglavnom preko Crne Gore. U početku smo imali crnogorske tablice, a radili smo u Beogradu. Vlasnici su više ležali uspod autobusa nego što su provodili vreme u njima. Muke su to bile, ali slatke. Mnogi koji su tada krenuli postali su biznismeni – govorio je Paunković.

I bili su potrebni, ne samo tokom štrajka, već i kada se GSP vrati na ulice. Jer, glavni gradski prevoznik spao je na svega stotinak autobusa. Od tada, “privatnici” su postali naša svakodnevica.

Na prometnoj liniji 31 prevoznik “Luv” spustio je cenu na 2 dinara, pa su i drugi prevoznici popustili i karte počeli da prodaju za 3 dinara. Ali, ono što im je bilo slatko, vremenom je postalo gorko. Cena karte bila je “zakucana” na 3 dinara i ubrzo su se istrošili. Gorivo je poskupelo pet puta i – oni koji su spasavali Beograd i pritom dobro zarađivali, demonstrirali su svoj značaj na velikom protestu 2000. godine na Ušću.

Početkom dvehiljaditih u privatne autobuse mogli ste da ulazite samo sa pet, sedam, pa i 10 dinara, koliko su karte koštale. Nije bilo “markica”. Štaviše, vožnja privatnim autobusom bila je na neki način luksuz. Još su to bili polovni autobusi uveženi uglavnom iz Nemačke, ali je u njima moglo da se vozi, često i da se sedne, dok su GSP autobusi bili dupke puni. Puni, jer ljudi nisu mogli da plaćaju svaki dan po dve ili četiri karte (vremenskih nije bilo, naravno), pa su kupovali markice ili se švercovali… Šverc u privatnom autobusu nije dolazio u obzir, sve i da ste bili đak.

A onda je došla “integracija“. GSP je već uveo novi sistem naplate karata sa žutim i crvenim automatima i kartama koje su se u njima bušile, a privatnici su dobili plave. Kondukteri su uskoro otišli u istoriju, a novac za prevoznike isplaćivao se iz zajedničke kase. Naravno, važile su i markice.

Održavanjem digitalnog sistema naplate poznatog kao “BusPlus” uvedena je kontrola rada svih prevoznika – sada se zna ko je na liniji, gde mu se nalazi vozilo i koliko je kilometara mesečno ostvario. Sa druge strane, sam Grad Beograd je poslednje dve godine izuzetno ojačao flotu GSP, kupivši čak u jednom navratu istorijsku količinu najnovijih autobusa, preko 200 komada, za bolju i udobniju vožnju Beograđana.

Privatnici su i posle 23 godine ostali nezaobilazni partner u gradskom prevozu, koji sada nabavljaju potpuno nove autobuse i rame uz rame stoje sa GSP-om. Nema više štrajkova, nestašice goriva, nema polovnih raspalih autobusa uvoženih ko zna kuda i kako, to je ostalo samo sećanje pionira ovog vida prevoza i gorka uspomena Beograđana koji su prošli kroz haos devedesetih godina.