NAJNOVIJE
Top

Nanizani dvorišni stanovi u udžericama koje su se ređale čim zađete iza prvog ugla centralne gradske zone, sa poljskim toaletom i umivaonikom napolju čitav vek “borile” su se sa novogradnjom, višespratnicama, svedenim i sjajnim od beline. Ove druge mamile su imućnije stanare da se usele u njihove salonske prostorije, sa kupatilom, razume se, kako drugačije.

Ova slika “borbe” dva Beograda još se može videti na njegovim ulicama. Iako često stare i oronule kuće postaju preko noći temelji za zgrade koje broje po nekoliko spratova, još ima i onih ljudi koji za male pare iznajmljuju i neki dvorišni stan. Tu se još suši veš na ulici, raste neko staro skriveno stablo, a mala vrata sa niskim pragom dele stan od krivudavog i ispucalog betona dvorišta.

Beograd je čitav vek rastao, a poslovni ljudi, radnici, studenti i činovnici uvek su imali izbora na pretek. Naravno, džep nije bio uvek dubok, pa je još 1936. godine pisano je o fenomenu ekspanzije novogradnje. Kako je moguće da cene stanova ne opadaju, da su ljudi sve siromašniji, a niču palate sve više i lepše, kuće i stanovi, i u centru i na periferiji, pitao se novinar. Umesto, kako se pisalo, “čatrlja” podizale su se “palate sa mnogo katova”. Baš te palate danas čine jezgro stare gradnje, primamljive stanove u strogom centru grada, a neke od njih i sada su biseri arhitekture predratnog Beograda u kojima su mogli da žive samo privilegovani, dobro situirani pripadnici više klase.

“Ima jedan problem koji muči sirotinju Beograda od rata naovamo. To je problem stanovanja. Beograd se širio, išao je i u visinu, modernizovao se. Problem stanovanja još nije rešen” – pisalo je “Vreme” 1936. godine.

“U toku ove građevinske sezone ozidano je mnogo kuća u Beogradu. Podignuto je mnogo petokatnica, još veći broj četvorokatnica i trokatnica, vrlo mnogo nešto skromnijih kuća. Nicale su palate u centru, nicale su i na periferiji. Sada sopstvenici žure da završe svoje kuće kako bi uhvatili selidbenu sezonu. Mnogo novih kuća već je završeno. I na njihovim prozorima istaknute su cedulje: Više stanova za izdavanje.”

Kod nas je teško doći to tačnih podataka čak i ako je u pitanju cifra novih građevina. Te onaj nije nadležan te onaj nema vremena da sabira, te nema ovlašćenja da daje slične podatke. Ipak je mogućna jedna približna konstatacija. U ovoj građevinskoj sezoni zidalo se kao retko koje godine. Građevinski otsek Beogradske opštine izdao je nešto oko 700 dozvola za zidanje. Naravno, mnogi su odustali od ove lepe namere da zidaju kuću: nije bilo dovoljno para na raspoloženju, teško je išlo sa zajmovima, trenutno je situacija izmenjena, nisu mogli da se reše. Ali se gradilo. Prema približnim proračunima u svemu je podignuto u Beogradu samo ovog leta preko dve stotine kuća, od kojih su mnoge prave palate, višespratne, moderno ozidane, sa potpunim konforom. Beograd je tako dobio preko hiljadu novih udobnih stanova.” Novinar je napravio i detaljno poređenje cena iznajmljenih stanova u centru grada, tzv. “širem centru” i “bliže periferiji”. Treba voditi računa da su u to vreme Dušanovac, pa i delovi današnjeg Vračara bili i te kako periferija. Takođe “elektriku” je plaćao stanodavac, pa je i to bilo uračunato u kiriju.

“Informativno postavljena stvar izgleda ovako. U centru stan od dve sobe sa potrebnim sporednim prostorijama i kupatilom (bez kupatila se više ne zida) ceni se oko 1500-1700 dinara. U širem centru cena je 1200-1500 dinara. Bliže periferiji taj je stan 1100-1300 dinara. Tri sobe u centru 1800-2000 dinara. Veći stanovi idu preko dve hiljade dinara. U širem centru stan od tri sobe može da se dobije za 1400-1600 dinara, a nešto dalje i za 1300-1400. Takve su, otprilike, cene u novim građevinama. U starim kirije su nešto jevtinije, ali ne mnogo: od sto do dve stotine dinara. Tako bar izgleda sudeći po dosadašnjim kirijama. Kakve će kirije izgledati u građevinama zidanim ranije polovinom ovog meseca, ili pri kraju, za sada je teško odrediti.”

Novinar, koji se pita kako je moguće da na tržištu nekretnina zakaže zakon ponude i potražnje konstatuje da se mnogima ne isplati da snižavaju cene i da će stanovi ostati prazni. Važno im je da se, ipak, gradi, a vremenom će se i cene izravnati.

Istorija se pet godina kasnije preokrenula – sudbina imućnih “kućevlasnika” koji su se toliko borili da održe cenu, udruživali se i gradili moderan Beograd, postali su mahom izdajnici, kapitalisti, kolaboranti i, oni koji su preživeli 1944. i potonjih par godina, svakako su bili na “prosjačkom štapu” s pravom na možda jednu sobicu u nekoj preostaloj “čatrlji”. A salonski stanovi i velelepne kuće – to je sad postalo rezervisano za pobednike revolucije, generale i ugledne komuniste.