Znate li ko je bio Milan Vukos?

Kada vas put nanese na Bulbulder i u jednoj mirnoj ulici na novoj tabli vidite ime Milana Vukosa, nemojte pomisliti da je to “neki” čovek, čije ime se krije među hrpama istoriskih arhiva, starih knjiga ili partijskih knjižica.

Zapamtite makar to prezime, jer iza Milana Vukosa stoji veliki deo onoga što danas smatramo da jeste Beograd, sa svojim šarmom, dušom, prkosom, slobodom, otvorenošću, a to nisu zgrade, ni spomenici.

To su čuveni beogradski festivali, na kojima se ukrštaju razni vetrovi sa istoka i zapada, donoseći nam nove, zanimljive ili pak provokativne sadržaje. O njima promišljamo,, prihvatamo ih ili odbacujemo, ponekad se i “svađamo” u društvu i na mrežama, i to čak i kada nismo strastveni ljubitelji vizuelne umetnosti, pozorišta, filma, ili umetničke muzike.

FEST, BELEF, BITEF, Radost Evrope, Muzej savremene umetnosti – to su festivali, ustanove, koje otvaraju prozor u ceo svet. I za sve to zaslužan je upravo Vukos! U vreme kada se Beograd na čelu sa Brankom Pešićem razvijao u modernu prestonicu koja je sve više ličila na zapada – sa soliterima, tunelima, autostradama, petljama od kojih zastaje dah, rađali su se i festivali koji su od Beograda stvarali i kulturnu metropolu.

Nema te socijalističke zemlje koja je sedamdesetih godina mogla da se pohvali jednim FEST-om, koji bi okupio krem filmske industrije, a na kome su gostovale holivudske zvezde.

Pozorište – to je bilo pravo poprište mišljenja i eksplozija slobode u vreme kada je država kontrolisala sve kanale medijske komunikacije.

Ko je mogao da cenzuriše predstavu čija je izvedba u toku i da zauzda masu koja se onako suzdržano, kroz grlo nasmeje gorkoj istini. To je bio BITEF, festival koji je na pozorišne daske u Jugoslaviji doveo svetske zvezde.

BEMUS je muzička manifestacija koja i danas daje ogroman doprinos kulturi Beograda, a nema onoga ko nije čuo za Radost Evrope. Ne samo da je Vukos doveo umetnike, on je u Jugoslaviju dovodio i budćnost Evrope – decu! Oni su svojim navikama, željama, umećima, tradicijom širili vidike našoj omladini, sa njima se družili, pevali, igrali…

Vukos je inicirao i izgradnju jedve važne zgrade, Muzeja savremene umetnosti. Koliko je značajan takav prostor u kome ne postoje nikakve stege, gde umetnost i u najradikalnijem obliku može da dopre do Beograđana, pokazuje, na primer izložba Marine Abramović.

Jedne je osvojila, a druge razljutila – ali to i jeste suština umetnosti, i da omami i da provocira. Zahvaljujući takvoj jednoj ustanovi imali smo prilike da ugostimo svetku zvezdu našeg porekla, da se oči u oči pogledamo sa Abramovićevom i da kritički polemišemo o estetskom doživljaju koji je tada pobudio ceo Beograd.

Sve ove manifestacije od Beograda su u pravom smislu, napravile metropolu. Mesto bez kulture čine samo zgrade i rutina prolaznika koji tavore, a to NIJE grad.

Vukos nije bio nikakav fanatik moderne umetnosti, naprotiv, on je svojim delovanjem pokazao koliko mu je stalo do kulture uopšte.

U vreme kada je bio ministar doprineo je da Narodna biblioteka konačno dobije svoj novi dom, pošto je srušena 1941. godine u bezumnom bombardovanju nacista.

Osim toga, činio je mnogo i da se zaštite naše srednjovekovne svetinje i spomenici uopšte, uključujući i možda najznačajnijeg među njima, manastir Hilandar.

Treba napomenuti i da je Vukos značajan i za uvođenje kulture u naše domove, u sleng – u vreme kada je bio direktor Televizije Beograd iz studija su izlazile neprevaziđene serije, poput “Otpisanih”, “Vruć Vetar”, “Pozorište u kući”...

Vukos je preminuo 2016. godine u 84. godini života. Pet godina kasnije Grad Beograd mu se dostojno odužio nazvavši po njemu ulicu na teritoriji opštine Zvezdara.