Danas je moguće slobodno dodirnuti Mikelanđelova dela – samo u Beogradu

Najčuveniju skulpturu renesansnog umetnika, najpoznatijeg u čitavoj svetskoj istoriji, Mikelanđela, “Mojsije“, kao i njegove druge radove – “Dan”, “Noć”, “Umirući rob” i “Pobunjeni rob” – zajedno sa još 13 odlivaka, ultimativnih remek dela svetske ne umetnosti, već kulture, civilizacije, moguće je slobodno opipati – u Beogradu!

Ovaj zaista neverovatan presedan moguć je zahvaljujući jedinstvenim odlivcima Mikelanđelovih originala, rađenih posebnom tehnikom, uz unikatne i specijalne dozvole Vatikana, i po paprenoj ceni, koji su napravljeni i u Beograd doneti između dva svetska rata.

A na tome moramo nekome da zahvalimo…

Dr Vojislav Veljković, čuveni srpski pravnik koji je živeo na prelazu između 19. i 20. veka, čovek blagog, mirnog pogleda i očito širokih shvatanja, odlučio je da svoju dušu nahrani kolekcijom umetnina, koja bi potom u privatnom muzeju ostala u amanet budućim generacijama.

Kakve veze ima jedan pravnik sa svetom umetnosti?

U vremenu kada je živeo, na kulturu se gledalo kao na obaveznog pratioca materijalnog bogatstva.

Vrsni profesor, pa čak i sekretar kralja Aleksandra Obrenovića, i uvaženi ministar u više mandata, iz izuzetno bogate i ugledne porodice, Veljković je imao priliku da se uzdigne iznad običnog sveta, proputuje Evropom, doktorira na Sorboni, i tu dođe u kontakt sa umetnicima i kolekcionarima.

Ljubav prema umetnosti osvojila je njegovo srce, ali ta njegova želja da u Beogradu sabere na stotine slika i, na kraju, da donese odlivke najvećih remek dela renesansnog skulptora, predstavlja pravi podvig i zadužbinarstvo. O koliko velikoj stvari je bila reč svedoči i to što se danas (u redovnom stanju, pre pandemije virusa covid) za gledanje ovih skulptura čekaju ogromni redovi u kojima stoje stotine hiljada posetilaca sa cele zemaljske kugle.

A o mogućnosti da se direktno pod prstima oseti plemenitost i vrhunsko umeće Mikelanđela – apsurdno je i pomišljati. Svaki takav pokušaj završio bi se hapšenjem i zatvorskom kaznom. Ipak, u Beogradu to nije tako: Mikelanđelova lepota stoji slobodno i moguće je ne samo pipnuti već i satima prelaziti rukama po njoj, dok vas ne bi apsolutno prožela uzvišenost umetničkog zahvata…

Da bi se Mikelanđelove skulpture našle u njegovom privatnom posedu, Veljković je to morao mnogo da plati.

Ali sav taj novac ne bio pomogao da tadašnji papa Pije XI nije lično odobrio da se skultpure Mikelanđela kopiraju i to tehnikom “nestajućeg voska”, tako da je moguće bilo napraviti samo jedan jedini odlivak. Nisu postojali nikakvi kalupi, Veljkoviću je dopušteno da napravi apsolutnu repliku, bez šanse da se to ikada više ponovi.

Zašto i kako je papa Pije XI na to pristao, i kako je baš jednom Srbinu dao takvu ekskluzivnu privilegiju – ostalo je nepoznato i dan danas.

To što je Veljković uradio prevazilazi domete veza koje je stvorio i novca kojim je sve to mogao da plati – to je neizmerna želja, predanost i životni podvig da stvori nešto tako veliko – za sebe, svoju porodicu, za umetnike, za narod.

To je energija kakva se kasnije retko sretala u nastavku 20. veka i zaista je malo pojedinaca koji su radili slične podvige za svoj narod, ne žaleći sopstveno bogatstvo i položaj, da bi u zemlju doneli izuzetno vredne stvari, i oplemenili je.

Nažalost, ne samo da ovaj pravnik nije dočekao da vidi svoj “Museo”, atelje koji je počeo da gradi kao svoj privatni muzej (preminuo je pre njegove izgradnje), već je i promena sistema 1945. kao oluja zbrisala sve što je stvarao. To je bila komunistička nacionalizacija.

Vredna umetnička dela, brižljivo sakupljana za “Museo”, rasuta su tada po svetu, brutalnošću i bezobzirnom osvetom pobednika sa oružjem.

Kao i skulpture. Ipak, od one 21 skupocene replike donete iz francuske livnice, 18 je zbog svoje težine ostalo u našem gradu. Sada se nalaze na tri adrese koje sve pripadaju Fakultetu likovnih umetnosti. Među njima je i pet Mikelanđelovih dela.

Zahvaljujući jednom, danas, nažalost, u široj javnosti nepoznatom čoveku, bar naši studenti imaju pred sobom mogućnost da pogledaju direktno u dela izvajana rukama najvećeg umetnika koje je zadivio svet, i zadivljuje ga, još više, i danas.

Neke od skulptura nalaze se u dvorištu vajarskog dela fakulteta na Topčiderskom brdu, pa zainteresovani prolaznici mogu da zamole da uđu i pod svojim rukama osete apsolutnu uzvišenost. Takva privilegija danas je na čitavoj planeti moguća samo u tom dvorištu, u beogradskom naselju.

U nekom drugom gradu, u nekoj drugoj zemlji, ova dela bi bila na centralnom mestu u Narodnom muzeju te države, kao ekskluzivni raritet, dostupna domaćima i gostima koje bi privlačila.

Nažalost, u Beogradu su čak bila izložena raznim “intervencijama” pojedinih studenata koji su sebi dali za pravo da premazuju, farbaju i skrnave opšte civilizacijsko dobro, u neznanju i nekoj mladalačkoj bahatosti.

Za nadanje ostaje da će Grad Beograd ili Republika Srbija ipak prepoznati vrednost onoga što postoji i učiniti sve da za buduće generacije sačuvaju i dostojno izlože ekstremno vredan poklon Vojislava Veljkovića svom narodu.

(naslovna fotografija: odlivci skulptura po prispeću u Beograd nalazili su se u dvorištu Veljkovićeve kuće na uglu ulica Miloša Velikog i Krunske do završetka zdanja “Musea” / fotografija sa FB strane https://www.facebook.com/groups/biojednomjedanbeograd )