Bilo je to na početku vrelog leta 1974. u Studentskom gradu u Beogradu kada je započela pojačana kontrola u vidu posebne službe pozornika koja je dežurala u ovoj, verovalo se do tada, prestižnoj akademskoj četvrti.
Za mnoge neupućene neobična odluka, bila je doneta po preporuci Izvršnog saveta Skupštine Grada jer je, kako su u gradskoj vladi naveli, “nezdrava situacija” u ovom naselju morala da se prekine.
Reakcija tadašnjih vlasti usledila je posle tragične smrti mlade studentkinje Livije Balnožan, u jednoj od soba “Studenjaka”.
Kako su tada pisale “Večernje novosti”, organi vlasti, društveno-političke organizacije i Univerzitet, pokrenuli su se nažalost tek posle te tragedije, iako se za činjenicu da su studenti izloženi nasilju i teroru organizovane grupe besposličara i siledžija znalo mnogo ranije, ali – nije bilo dovoljno snage da se problem reši.
Mnogi studenti tvrdili su tada, a mediji su preneli, da se ovaj strašni događaj u sobi 651 mogao i očekivati. U toj sobi je navodno bio štab “akademskog” podzemlja. To je bila “gajba” glavnog ideologa i šefa družine Zeke Pećanca, glave grupe koji je bio na glasu po siledžijstvu.
Stanari su se čudili kako je glavni svedok smrti studentkinje Balnožan bio pušten na slobodu pre nego što je istražna komisija pregledala sobu u kojoj se drama odigrala.
U to vreme Studenjak je vrveo od propalih studenata i siledžija. Bilo je tu i onih koji su pravo sa izdržavanja neke zatvorske kazne zauzimali mesto u nekoj od soba.
Njih dvadesetak je terorisalo oko 7.000 stanara. Upadali bi u sobe i pretukli pojedince, sve dok su njihovi privatni komisioni uveliko radili ispred menze.
Uprave domova, tvrdili su mediji, nisu uopšte imale uvida o tome ko stanuje u domovima.
Prva činjenica sa kojom se komisija Gradskog komiteta susrela prilikom ispitivanja stanja u Studenjaku bila je da je ovo naselje prenaseljeno. Svake godine bez smeštaja ostajalo je oko 5.000 akademaca, iako su ispunjavali sve propisane uslove.
Ovaj grad u početku je bio predviđen za 3.500 ljudi, zatim je osposobljen za 5.000, da bi se na kraju u njemu našlo gotovo 7.000 akademaca. Zbog pritiska studenata koji su imali uslove, ali ne i dom, uvedena je kategorija “legalnih ilegalaca”, ali pored njih u domove se “uvuklo” i dosta gostujućih koji čak nisu ni imali status studenta.
U ustanovi je bilo u ono vreme mnogo zaposlenih preko rođačkih veza koji su useljavali decu svojih rođaka i prijatelja.
U tako mutnoj situaciji isplivale su grupe siledžija, osposobljene u karate klubovima, koji su vrlo često bili postavljani za redare ili portire u domovima. To je dodatno pogoršavalo situaciju među stanarima.
Za takvo stanje optuživane su partijske studentske organizacije, koje su kako je pisalo po izveštajima bile pasivne, sastajale su se samo jednom godišnje, kada bi birali novi odbor i nisu mnogo brinuli o samim akademcima.
Na rukovodeća mesta u organizacijama postavljani su ljudi koji nisu redovni studenti, niti stanari Studentskog grada. Donošeni su planovi rada, koji se nisu ostvarivali, a sastanci po blokovima takođe su sazivani samo za izbor novog rukovodstva.
Kao najvažnija mera uvedeno je da su studenti redari iz “stare garde” siledžija bili otpušteni i za taj posao su angažovani redovni akademci.
Iseljene su i grupe nasilnika i uspostavljeni redovni kontakti sa Gradskom inspekcijom, kako bi se iz akademskog naselja odstranili raznorazni šverceri.
Jagoš Maraš, tadašnji direktor Opšte studentske ustanove se, međutim, nije slagao sa ocenom da je situacija u Studenstkom gradu katastrofalna. Ovo birokratsko “zatvaranje očiju” pred problemom i sa današnje distance, deluje užasno i nakaradno:
– Ne slažem se da upravnici ne rade kako treba, naprotiv čine sve da bi život u domovima bio podnošljiviji – rekao je Maraš za “Novosti”. – Učinićemo sve što je u našoj moći da situacija bude pod našom kontrolom. Međuljudski odnosi nisu u krizi niti su dramatični, ali nezadovoljnih naravno uvek ima.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
