Lov na vanzemaljce iznad Beograda

“U sredu 15. novembra u 17.02 časa za zapadnog horizonta pojavilo se nepoznato telo trouglastog oblika obasjano jakom svetlo narandžastom svetlošću. Za vreme od 23 minuta, koliko je bilo u našem vidokrugu, telo je prešlo devet lučnih stepeni. U 17.25 telo se, penjući se neprekidno, izgubilo na istoku.”

Ovaj izveštaj dva tinejdžera, ljubitelja astronomije, podgrejao je beogradsku štampu novembra 1967. godine da se ozbiljno pozabavi pitanjem “letećih tanjira“.

Viđeni su, tada, na više mesta u Jugoslaviji, kroz prozor Gradske bolnice sa čudom su svetleće telo posmatrali pacijenti I grudnog odeljenja. U Crnoj Gori uskoro je nastala panika, jer se verovalo da tanjiri imaju “plameni jezik” i da pale vrhove planina toliko snažnom vatrom da “i kamen tope”…

Kako su dva dečaka zaludela beogradksu štampu?

Posle dojava bolesnika sa Zvezdare i pojedinaca iz Zagreba, otkriveno je da su neobični objekti zabeleženi i u jednoj instituciji – Narodnoj opservatoriji Astronomskog društva “Ruđer Bošković” na Kalemegdanu. 

Reč je o amaterskoj opservatoriji, ali valja napomenuti da je pogled kroz teleskop bio opsesija i ljubav mnogih klinaca koji su odrastali šezdesetih godina, bez računara i video igrica, mobilnih telefona i proizvoda “na izvolte”.

I tako su oni postajali njihovi saradnici. A kada saradnik jedne institucije nešto zvanično zapiše, nije dobro da se oštro demantuje.

U stvari, Opservatorija ovom natpisu u dnevniku nastalom posle osmatranja neba nije ni pridavala posebnu pažnju, dok ih nisu pozvali novinari.

“Izgleda da smo juče bili malo nepravedni prema Beograđanima, optužujući ih za ‘nebudnost’, kad su u pitanju leteći tanjiri. Naime, učinilo nam se da su Zagrepčani u tom poslu mnogo pažljiviji i da zbog toga nije ni mogla da im promakne neobična pojava u ranim jutarnjim časovima prošle srede. Međutim, ‘čast’ Beograda nisu pokušali da spasu samo bolesnici jednog odeljenja Gradske bolnice, koji su neobično svetleće telo sa prozora svoje bolesnične sobe videli u petak rano ujutro. Naime, pažljivi čitalac našeg jučerašnjeg ‘izveštaja sa terena’ mogao je da primeti da je direktor Astronomske opservatorije na Zvezdari Petar Đurković u svojoj izjavi o ovim pojavama rekao da je jedan “signal” stigao i iz Narodne opservatorije na Kalemegdanu“, pisale su “Novosti“.

– Tačno je da su dva naša spoljna saradnika u sredu pred mrak opazili nepoznati objekat na nebu, ali to odmah ne treba identifikovati sa pojmom takozvanog letećeg tanjira – ispričao je upravnik Narodne opservatorije dr Radovan Danić.

On je, pišu dalje “Novosti”, objasnio da je ova opservatorija, odmah po saznanju o “otkriću” svojih spoljnih saradnika izvršila proveru svih službi za koje bi ova pojava mogla da bude vezana ili koje bi eventualno mogle da je izazovu.

– I svi su nam odgovorili da u to vreme nisu ‘ništa puštali u nebo’, niti su u svojim osmatranjima primetili nešto neobično, – kaže dr Danić, dodajući da ipak treba verovati ljudima koji tvrde da su na nebu videli objekte obasjane čudnom svetlošću.

Upitan da iznese svoje tumačenje ovakvih pojava, dr Danić je zaključio: Ima mnogo satelita, letilica ili balona, da ne pominjem ratne avione, koji bi došli u obzir da u izuzetnim situacijama postanu ‘misteriozne letilice’. Ja verujem da su i ovoga puta naši saradnici nešto od toga prevideli. Nisu spominjane godine saradnika, nije bilo jasno da je zapravo reč o srednjoškolcima.

A onda su novinari zakucali i kod saradnika, mladog Vojislava Čučkovića, koji je imao dovoljno kuraži da se suprotstavi i rečima stručnjaka. Tačnije, naučnika dr Tatomira Anđelića.

“Profesor Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu i predsednik Jugoslovenskog astronautičkog društva bio je vrlo egzaktan”, pisale su “Novosti” i citirale njegove izjave.

– Nije nemoguće da ljudi spaze neobične pojave na nebu koje ne mogu da rastumače. Danas oko zemlje kruži bezbroj satelita – meteorolozi stalno puštaju balone za ispitivanje viših slojeva atmosfere, a ima i specijalnih letilica za letove na velikim visinama. U pitanju je uglavnom nesporazum koji nastaje zbog prelamanja svetlosti. Ako je zemlja u mraku, a leteći objekt obasjan sunčevom svetlošću, sasvim je moguće da se vide ‘plameni jezici’ i ‘neobično isijanje’. Tvrdim kategorički da ovi objekti ni u kom slučaju ne potiču sa drugih planeta ili još dalje – iz kosmosa. Sve što se okom vidi, tvorevina je ljudi. Znači, o letećim tanjirima i gostima iz kosmosa nema ni govora…” tvrdio je tada novinarima ugledni naučnik.

“Najzad, kad su naši reporteri posle dvočasovnog čekanja u stanu u Ulici Đure Đakovića dočekali povratak Vojislava Čučkovića iz škole, ‘konferencija za štampu’ je mogla da počne. Uz sevanje bliceva šesnaestogodišnji Vojislav, učenik prvog razreda Matematičke gimnazije u Beogradu, nimalo zbunjen neočekivanom posetom, gotovo i nije dozvolio da mu se postave brojna pitanja”, opsivali su novinari susret sa očevicem.

– U sredu Branislav i ja bili smo na Kalemegdanu i Cajsovim instrumentom, kao i obično posmatrali nebo. Iznenada negde oko pet sati primetismo da se tamo negde iznad Zemuna kreće nešto svetlo.

– Bilo je, u stvari, dovoljno vremena da se uoče svi, nadam se, važni detalji. Pre svega, to neobično telo zračilo je neku neobičnu narandžastu svetlost. Izgledalo je kao ravnostrani trougao čija je jedna strana bila znatno jače osvetljena. Za tih dvadesetak minuta dok se nije izgubilo, tamo negde iznad Zvezdare, ovo neobično telo napravilo je nekoliko skokova, odnosno ubrzanja, što samo dokazuje da ne može biti reči ni o nekom veštačkom zemljinom satelitu ili meteorološkom balonu. Nije moje da tvrdim ništa pouzdano, ali ako je reč o stanici iz kosmosa ili o kosmičkom brodu i posadom sa razumnim bićima, siguran sam da su, bez obzira odakle dolaze, nekoliko stotina godina ispred nas… – pričao je.

Ubrzo su se javili i ljudi iz Berana i Leskovca, koji su golim okom, kroz dvoglede ili teleskope videli neobična tela, ali svaki opis bio je pomalo drugačiji, takav da je mogao samo da zasoli maštu naroda i da sve to ode malo i predaleko…

“Nepoznata leteća tela koja su se pojavila u ponedeljak uveče, zatim i u četvrtak, petak i subotu u planinskim područjima kolašinske i ivangradske opštine u selima Mateševo, Lijeva Rijeka, Morača i Gornje Polimlje, izazvala su paniku u ovim selima. Na ovom području kruže fantastične priče kojima se ne bi moglo poverovati, ali čudne letilice koje su se gotovo svao veče prošle nedelje pojavljivale u eskadrilama, još više potkrepljuju zaključak da nečega ima“, novi je izveštaj dnevne štampe.

“Samo od ponedeljka do subote uveče buknulo je šest požara u ovom kraju i to na vrhovima Komovi, Crni vrh, Bjelasica, Sinjajevina, Prekobrđu, Ostravici i Rovcima kod Kolašina. Još se ne znaju uzroci ovih požara, ali se zna d se brzo šire, teško gase, i da razvijaju veoma visoku temperaturu koja, kažu meštani, i kamen tope“

Priča o “čudovišnim letilicama” koje ispuštaju “plamene jezike” zaista više liči na dobro napisanu knjigu naučne fantastike nego na bilo kakav trag realnosti. Ljudska mašta je čudo, a kada se udruži sa strahom i panikom, fantastične slike ožive pred očima ljudi koji su ih ispovedali pred novinarima. Nekada davno su u mašti i predanju živela čudovišta i vampiri, a u vreme ekspanzije tehnologije mesto natprirodnim stvorenjima zauzeli su “gosti” sa drugih plameta.

Ko su bili dečaci koji su pokrenuli priču?

Vojislav (16) bio je učenik prve godine Matematičke gimnazije u Beogradu. Četiri godine, dakle, od svoje dvanaeste, svaki slobodan trenutak provodio je kraj teleskopa na Kalemegdanu.

– Mali je “opasno zagrizao”. Letos se nekoliko puta dogodilo da je na kuli proveo po celu noć osmatrajući nebo i zvezde – pričao je reporterima njegov stariji brat Đorđe.

“Roditelje je to u početku čak i zabrinjavalo, ali su se posle navikli da im je kuća prepuna naučne literature iz ove oblasti, čak i na engleskom i ruskom jeziku. Definitivno su se pomirili s tim kad je Vojislav ocenjen na prijemnom ispitu za Matematičku gimnzaiju kao retko obdaren za ovu nauku”, pisale su “Novosti”.

Drugi Dečak bio je Branislav Gezeman (16), koji je stasao u samoukog naučnika i preminuo 2014. godine.

On je, inače, napustio redovno školovanje u prvom razredu gimnazije i samouk nastavio svoje studije matematike, fizike i astronomije.

U duhu vremena, ozbiljno se zainteresovao za probleme NLO i ETI. Prazna priča na tu temu bila mu je odbojna i strana, ali je zato vredno sa svojim drugarima i posmatrao i skupljao posmatranja mogućih NLO-a, a bio je i ko-autor nove tehničke metode za odredjivanje visina takvih objekata koja je objavljena u „Vasioni.“

Sa 20 i nešto godina sa još jednim drugom razvio je dalje hipotezu Šklovskog o mogućem veštačkom poreklu Fobosa i stupio u korespondenciju sa Frenkom Drejkom i drugim SETI naučnicima u SAD. Njihovi odgovori su stizali naslovljeni na „Dr. Gezemana,“ iako se on nikada nije tako potpisivao, što ga je od srca nasmejalo.

Kao posebno vrednu uspomenu tih aktivnosti njegovi prijatelji još čuvaju i pismo-odgovor astronauta Nila Armstronga.

Sve je tada bilo moguće i izgledalo je da je pred Gezom blistava i originalna karijera u nauci.

“Nažalost, posle nekoliko godina pojavili su se jasni znaci destruktivnog mentalnog oboljenja koje je od tada tragično oduzelo celovit život i njemu i njegovoj porodici”, opisano je na sajtu astronomija.org.