Neverovatna životna priča sa tamne strane beogradske istorije

Slika o pijanim, korumpiranim i neukim policajcima koji usko sarađuju sa podzemljem i nisu preterano zainteresovani da slušaju pretpostavljene i vrše službu, koju možemo da steknemo gledajući popularnu seriju „Senke nad Balkanom“, više je plod mašte kreatora ove serije nego što odgovara stvarnom stanju stvari.

Ovo se posebno odnosi na pripadnike Opšte policije Uprave grada Beograda formirane u međuratnom periodu koja je po svom delokrugu rada u suštini bila – politička policija.

U određenim segmentima rada kao što je bilo suzbijanje zabranjene delatnosti Кomunističke partije Jugoslavije beogradski policajci su u toj meri bili dominantni i posvećeni da su dobili ingerencije da vode istrage po čitavoj tadašnjoj zemlji.

“Kao veoma ilustratovan primer neobične policijske sudbine u prelomnom periodu naše istorije, ističe se i jedan od posebnih ‘žandara’ u ovom specijalnom špilu karata – Milivoje Jovanović“, kaže za portal Kaldrma.rs dr Rade Ristanović, iz Instituta za savremenu istoriju Srbije, najveći domaći poznavalac sistema rada ne samo Specijalne policije već i pokreta otpora u okupiranom Beogradu u Drugom svetskom ratu.

Jovanović je došao kao mladić u Beograd iz rodnog Krupnja da studira prava.

“Loša finansijska situacija kao i ostale beogradske studente pratila je i Jovanovića tokom studija prava. No, za razliku od njegovih kolega koji su tražili pravdu u političkim organizacijama, ovaj mladić odlučio se da paralelno radi i studira. Već tokom studija zadužio je značku beogradske policije i radio na raznim u većini administrativnim poslovima“, upoznaje nas Ristanović sa neverovatnom sudbinom čiji će “meandri” tek da dovedu Jovanovića u epicentar okupacione strave, i da ispišu jednu ljudsku dramu, dostojnu da bude predstavljena van širih krugova od uskih naučničkih.

Jer, kroz Jovanovića se prelomila čitava istorija Beograda, doduše, sa “druge”, tamne strane, one koja je ostala van priča, serija, romana ili filmova.

Diploma pravnog fakulteta 1934. godine, ali i zalaganje u radu, omogućili su mu da se vine i u visine beogradske policije.

Od 1935. do 1937. radi na važnim poslovima obezbeđenja članova kraljevskog doma. Pratio je kneza Pavla Кarađorđevića na putovanjima u zemlji i inostranstvu.

Tokom 1938. dobio je u ruke prvi veliki slučaj: kao glavni islednik ispitivao je povodom korupcije generala Đorđa S. Jorgovića, načelnika Inženjersko-tehničkog odeljenja Ministarstva vojske i mornarice.

Zenit u međuratnoj karijeri dostigao je imenovanjem za šefa Odeljenja opšte policije Uprave grada Beograda 1940.

Tokom kratkog perioda na čelu ovog odeljenja uspeo je da otkrije mrežu i uhapsi pojedine pripadnike nemačke obaveštajne službe u Beogradu. Organizovao je i transport i izručenje bivšeg predsednika vlade Milana Stojadinovića iz internacije na Ilidži do Đevđelije, gde su ga preuzele britanske vlasti kojima je isporučen.

Neposredno pred Aprilski rat učestvovao u spaljivanju poverljivih dokumenata. Tokom ovog sukoba bio je mobilisan kao rezervni oficir.

“Okupacija je beogradske policajce postavila pred dva izbora. Ili da se odreknu svoje profesije „vrate značku“ ili da prihvate uslove rada koje je nudio novi nacistički poslodavac. Milivoje Jovanović se opredelio da nastavi svoju karijeru. Imenovan je za prvog šefa Odeljenja kvislinške Specijalne policije.

Ova novoobrazovana policija nastala na temeljima Opšte policije imala je zadatak da se obračunava sa političkim, ideološkim, rasnim i drugim neprijateljima nacističkog Trećeg rajha”, ističe Ristanović.

. U vreme dok je Jovanović bio šef ovo odeljenje nije postiglo pun kapacitet i njen zločinački karakter će tek kasnije doći do izražaja.

Naravno ovde ne treba prenebregnuti činjenicu da je u vreme njegovog rukovođenja sprovedeno popisivanje Jevreja, a jedno od odeljenja Specijalne policije bilo odgovorno za ovaj zadatak.

Veoma brzo Jovanovićevi pretpostavljeni ocenili su da ne mogu imati potpuno poverenje u čoveka koji je u predratnom periodu bio bliži „politici“ premijera, a ne firera.

Smenjen je u julu 1941. zbog odsustva na poslu, nerada i sabotaže. Bez obzira na „packe sa vrha“ Jovanović je sve do 1944. ostao na službi.

Tokom ovog perioda nesumnjivo je napravio i svoju najveću mrlju u karijeri i životu.

Dr Ristanović ukazuje da je Jovanović pristao da bude deo komisije koja je imala zadatak da vrši kategorizaciju logoraša u Koncentracionom logoru na Banjici.

“Članovi ove komisije davali su predloge o daljoj sudbini uhapšenih lica koji su sprovedeni na Banjicu. Kako ističe publicista Branislav Božović, na ovaj način zapečaćena je sudbina mnogih hapšenika koji su samo na osnovu odluke oterani u smrt ili teško logorsko tamnovanje“, kaže naš istoričar.

Paralelno sa zvaničnom gradio je i tajnu karijeru. Od 1941. održavao je veze sa pripadnicima komunističkog pokreta otpora. Prema određenim podacima ukazao je Vladimiru Ribnikaru da se nalazi pod prismotrom policije u vreme kada je u njegovoj kući boravio glavom i bradom Josip Broz Tito.

Dostavljao je i spiskove lica koje je po anitkomunističkoj liniji nameravala da uhapsi Specijalna policija.

“Ovakvo delovanje ali i činjenica da je bio lični prijatelj popa Vlade Zečevića spaslo mu je glavu po oslobođenju Beograda 1944. kada se ista gubila za mnogo manje grehove. Izbegao je prvi talas divljeg terora komunista u Beogradu, a zatim se prijavio novim vlastima. Nakon saslušanja pušten je na slobodu u decembru 1944. godine”, kaže dr Ristanović.

Mirno je nastavio da posle rata živi i radi u Beogradu. Promenio je opis posla i umesto značke zadužio olovku.

Кao administrativni radnik radio je „Trudbeniku“. Ipak, u jednom trenutku – bio je ponovo uhapšen.

“Danas i dalje ne znamo da li je bio uhapšen po liniji informbiroa ili zbog starih grehova, ali je u zatvoru proveo vreme od avgusta 1949. do aprila 1950. Nakon izlaska sa robije radio je u rudniku, a penziju je stekao u građevinskom preduzeću INPROS. Bio je strastveni kolekcionar umetničkih dela, a iz braka sa suprugom Tatjanom imao je dve ćerke, Irinu i Jelenu. Preminuo je u Beogradu u maju 1984. godine”, završava priču o ovoj neverovatnoj, turbulentnoj i kontroverznoj sudbini jednog beogradskog policajca sa tamne strane istorije, dr Rade Ristanović.

Često smo svedoci da se slika o kolaboraciji prikazuje u crno-beloj tehnici te da se svi kolaboracionisti svrstavaju u apsolutno isti tabor. Primer Milivoja Jovanovića možda najbolje svedoči da ovaj fenomen ipak ima – više nijansi “crne” i “sive”.