Crkva na mestu gde je zamalo odletela glava kneza Miloša

Kakve veze ima jedna prelepa, stara crkva, skrivena u šumi nadomak grada, sa jednom rukom koja je spasla život srpskom velikanu – i to od napada drugog srpskog velikana?

Pa, ima. Itekako.

Beogradska istorija puna je zapleta i suprotnosti koji su odredili ne samo njene tokove već i doslovno tokove urbanizacije.

Ovde pričamo o Topčiderskoj crkvi i bajkovitom Konaku kneza Miloša.

I jednom velikom zapletu koji je doveo do nastanka prvog i možda najlepšeg beogradskog parka.

Zamislimo Beograd 1804. godine. Ne, to nije bio grad ni nalik onom kakvog danas poznajemo, to je bio Istanbul u malom, tursko utvrđenje koje su ljubomorno čuvali. Minareti su se uzdizali nad gradićem čije ulice su se uvijale jedna u drugu, bez reda.

A Topčider? Pa to nije bio Beograd, ni periferija, to je bila gusta šuma daleko od grada!

Srbi nisu mirovali, spremali su ustanak. Inat, hrabrost, ludost – goloruki seljaci bili su spremni da se dohvate pušaka i zauvek pripoje Beograd Srbiji. U tome su uspeli, ali…

Imali smo dve grupe okupljene oko dva lidera, kasnije dinastije koje su jedna drugoj bile konkurencija. Obrenovići i Karađorđevići.

A prvi sukob jednog Obrenovića i Karađorđevića zbio se još 1804. godine. U stvari, to nije bio Karađorđević, već Karađorđe lično, niti Obrenović, već Miloš Teodorović Višnjić – koji je tek kasnije uzeo prezime Obrenović.

Valjalo se organizovati za sudbonosni ustanak. Miloš je dobio zadatak da sačuva prelaz kod Careve ćuprije i time spreči da Turci koji su bili pod opsadom dođu do hrane. Ali, jok. Miloš je otišao u Ostružnicu, a Turci su došli do hrane.

I Karađorđe takvu grešku nije mogao da oprosti. Pozvao je Miloša i potegao kuburu da mu presudi.

Miloš je tada pogledao smrti u oči.

Međutim, pojavila se ruka spasa – vojvoda Mladen Milovanović rešio je da Karađorđu skrene ruku i tako sačuva Miloševu glavu.

I tako je naš knez preživeo Karađorđevu sudbonosnu naredbu.

A kakve veze s tim ima Točiderska crkva?

Podigao ju je Miloš Obrenović baš na tom mestu u Topčideru gde mu je dva puta presuđeno – prvo na smrt, a onda na život.

Tako je Topčider, nekada šuma u kojoj su borbeni ustanici kovali planove, ali i međusobno sebi sudili, postao i knežev novi dom kada je rešeno da Beograd bude prestonica Srbije. Nije rado knez Miloš dolazio u Beograd, a ovo mesto značajno je bilo ne samo zbog njegove sudbine, već i činjenice da je dovoljno daleko od dometa turskih topova.

Samo tako burna istorija mogla je da novu prestonicu Srbije smesti, zapravo, u njeno daleko predgrađe.

Uređenje ovog kompleksa počelo je 1831. godine. Crkva je završena verovatno već 1833. Sagrađen je i konak, kasarna, magacin… Topčiderska crkva bila je dvorska kapela, a u periodu od 1838 – 1860. i sedište mitropolita Srbije.

Moderni Beograd, ipak, razvio se na Terazijskom grebenu.

Topčider je ostao u zapećku, kao čuvar istorije. I omiljeno izletište Beograđana. Prvi uređeni gradski park.

Tramvajska linija za ovo mesto bila je jedna od prvih koja je uvedena, praktično odmah posle jedinice i dvojke. Magija ovog skrivenog mesta, okruženog šumom, sa arhaičnim konakom i prelepom crkvom, uz šum reke i miris Šumadije do danas je ostala prava egzotika Beograda.

Sa sve starim platanom ispred konaka koji je rešio, čini se, da živi i da raste večno.

Topčider je u novije vreme postao saobraćajno opterećen izgradnjom Mosta na Adi što je zapretilo da mu oduzme čar. Na sreću, ovih meseci je pri kraju izgradnja novog širokog Bulevarta patrijarha Pavla koji će saobraćaj odvesti dalje od parka.

Ali, u crkvu se u žurbi retko kad zagledamo. I dalje pleni svojom lepotom. I uvek se mogu videti svatovi.

Prvu svadbu u njoj napravio je šurak kneza Miloša, Gavrilo Vukomanović. O toj se svadbi moralo dugo, dugo pričati u Kneževini. Više od 1.000 gostiju, zajedno sa knezom i kneginjom igrali su i veselili se, ni ne sluteći koliko će burni vek tek uslediti u novoj zemlji na brdovitom Balkanu.

Posebno je zanimljivo i da je svadbu svoje ćerke u istoj crkvi zakazao i general Dušan Simović, vođa pučista koji su izveli državni udar 27. marta 1941. godine, i to, ni manje ni više, nego za jutro 6. aprila…