“Ko to tamo peva” ali zaista – putovanje autobusom 1930-tih

Svi se i dalje sećamo kultnog filma “Ko to tamo peva” u kome smo shvatili kako se nekada putovalo autobusom.

Ali, na stranu od filma, da li smo se ikada zapitali: a kako se stvarno nekada putovalo? Kako su izgledali autobusi za međugradski saobraćaj, odakle su polazili, gde je bila beogradska autobuska stanica “nekada”, tamo “pre rata”…

Jer, opšti je utisak da je voz bio glavno sredstvo putovanja u većem delu 20. veka: znamo odakle su kretali vozovi, sa stare železničke stanice ili sa polazišta na Čukarici, purnjale su lokomotive, klackali se vagoni uskotračne železnice, famoznog “ćire”, i razvozili, “lajkovačkom prugom”, dole ka jugu, Nišu i Pirotu, ili preko Save, tamo ka drugim delovima nekadašnje zemlje…

Ali, dok su se vozovi tako klackali po šinama, njegovo “veličanstvo” autobus između dva svetska rata pokazao je itekako svoje prednosti: ne zavisi od ukrštanja, ne treba mu električna energija, u svakom trenutku može da stane, da promeni trasu, da zađe u neko mesto koje dotad nije ni znalo za drugi prevoz nego za konjsku zapregu.

Najveća prepreka u bezbednosti i efikasnosti saobraćaja premošćena je onog trenutka kada su pune gume zamenjene klasičnim pneumaticima – tada je krenula ne samo proizvodnja ili uvoz autobusa, već i razvoj linija.

I sve to prekinuo je Drugi svetski rat…

Zanimljivo je da je autobuski prevoz bio takva novina, da su u vreme Kraljevine Jugoslavije čak štampane posebne mape “autobuskih pruga“.

Debljom linijom bile bi označene železničke pruge, koje su pratile tačnu geografsku trasu šina, dok bi ravnim tankim linijama bile označene “autobuske” pruge.

Već sam ovakav dizajn ukazivao je na fleksibilnost autobuskog prevoza i mogućnost da se do odredišta dođe i nekim drugim putem.

Takođe, interesantno je da su na ovoj mapi ucrtane i stanice na kojima je mogao da se natoči benzin ili motorno ulje. Drugim rečima, benzinske pumpe nisu kao danas bile gotovo opštedostupne, već su linije planirane tako da na određenim stanicama vozači mogu da sipaju gorivo.

Zanimljivo je, međutim, da iz Beograda nije bilo toliko autobskih polazaka kao što je to bio slučaj sa Novim Sadom, Zagrebom ili Ljubljanom.

Čak je i Osijek imao mnogo više linija.

S druge strane, iz Niša je autobus išao samo do Niške Banje – a to je trasa današnje “jedinice”. Oko Skoplja nije bilo nijedne “autobuske pruge”.

Istina, planinski put bio je izazovniji za novi vid prevoza nego ravnica, a veći deo Šumadije bio je odlično pokriven železničkim prugama.

Na mapi se može videti da su autobusi iz Beograda vozili do Smedereva, Požarevca, a odatle se dalje moglo do Velikog Gradišta i Kučeva, kao i Svilajnca.

Zanimljivo je, na primer, da ste za neka putovanja unapred morali da razmišljate o presedanju sa “železničke” na “autobusku” prugu. Tako je put do Žagubice vodio preko Petrovca na Mlavi, ali između ova dva gradića postojala je samo lokalna autobuska veza.

Iz Beograda se moglo i do Lazarevca, Aranđelovca, Kragujevca, Kraljeva, Raške, Novog Pazara, Mitrovice, Peća, pa tim putem dalje sve do Podgorice mora…

Naravno, sigurno sa mnogo presedanja i spavanja u hotelima… Danas poznat pravac za Crnu Goru preko Užica i Zlatibora bio je slabo i teskobno povezan.

Kada je reč o Pančevu, i ono je, kao i Zemun, pripalo Beogradu. A od Pančeva lokalnim autobusima moglo se do Vršca, većine okolnih sela, kao i do Velikog Bečkereka, ili, kasnije nazvanog Petrovgrada, a današnjeg Zrenjanina. Preko Bečkereka Beograd je bio povezan sa celim Banatom.

Iz Zemuna su polazili lokalni autobusi za Karlovčić, Kupinovo i Boljevce, a funkcionisala je i linija za Novu Pazovu. Do Stare ste već morali vozom.

Čitava mapa ovih koridora predstavlja tendenciju razvoja Kraljevine u modernu državu u kojoj su sva mesta povezana i prugom i drumom. Ipak, to je bio tek povoj, samo ona veća naselja imala su tu sreću da imaju prevoz… Do sela i raznih skrivenih varošica put nije bio tako lak.

Još jedna stvar je poznata iz ovog perioda – autobus se smatrao ne samo inovativnim i brzim transportom, već i rezervisanom za gospodu koja su bila dovoljno imućna da plate kartu.

Dakle, autobus kao iz “Ko to tamo peva” zapravo je bio luksuz. Na primer, postojala je i linija između Beograda i Zemuna, ali sve dok nije uspostavljen tramvaj 14, ova dva ujedinjena grada još su bila “daleko”. Jer, šinski tramvaj jeste bio sporiji, ali znatno jeftiniji, pa je tako funkcionalno povezao Beograd i Zemun za “široke mase”.

Oni kojima su autobusi bili preskupi, oslanjali su se na vozove, ali i brodove. Pa, putovalo se ceo dan i celu noć na neko odredište do kog danas, auto-putem stižemo za samo nekoliko sati…

Ono što se dogodilo šezdesetih godina bilo je kobno po šinski i rečni prevoz – cena prevoza autobusom je postala pristupačna, što su ljudi jedva dočekali.

Fleksibilni masovni prevoz na točkovima bio je poželjniji od železničkog, smatrao se modernim i verovalo se da će jednom u potpunosti zameniti vozove.