Jedna interesantna i zaboravljena epizoda beogradske istorije odnosi se na muku koju je JP Gradsko saobraćajno preduzeće GSP imalo sa radnim organizacijama koje nisu poštovale dogovor o stepenastom radnom vremenu uveden 1981. godine.
Bilo je to u vreme kada su se u javnom prevozu stvarale velike gužve već oko sedam ujutru, iako je na raspolaganju bilo 950 vozila, što je bio velik broj za tadašnji Beograd i njegovo stanovništvo.
Famozni “Dogovor o stepenastom radnom vremenu” koji je 1981. potpisalo 90 odsto preduzeća u Beogradu, ostao je i posle tri godine od parafiranja samo mrtvo slovo na papiru. Retko koje preduzeće je primenjivalo odredbe ovog dogovora, a uvođenje novina u ovoj oblasti išlo je tralјavo i sporo. Stepenasto radno vreme je bilo zamišljeno da po nekim iskustvima sa Zapada, rastereti prevoz ka poslu i sa njega, i zaposlenima omogući da sa manje stresa stignu ujutru u kancelariju i popodne kući. Ali, avaj…
Najveću muku, čini se, imao je GSB. Čelnici ovog preduzeća su se žalili da se svakog dana u isto vreme prave velike gužve na prestoničkim ulicama i u vozilima gradskog saobraćaja, jer se dogovor ne poštuje, ali većina firmi je ostajala gluva na njihove apele. Problem je bio još veći ako se zna da su tih godina Beograđani automobil ostavlјali na parkingu ispred svoje zgrade ili u dvorištu, a za mnoge je jedini način da stignu na radno mesto bio GSB.
Mere koje je beogradski prevoznik preduzimao, poput reorganizacije saobraćajne mreže i štelovanja semafora nisu davale rezultate.
Broj putnika u vozilima te 1984. bio je čak za trećinu veći nego samo godinu dana ranije. Apelovali su iz GSB da su sazreli uslovi da se na posao kreće po stepenastom radnom vremenu, kako bi se jutarnji špic produžio još sat vremena, ali uzalud niko nije imao sluha.
Najveći problem ondašnjim gradskim vlastima pravile su banke i osiguravajuća društva koji su morali da otvaraju svoja vrata u 8.30, a oni su to radili sat i po ranije. Administracija, takođe, nije želela da se prilagodi novom radnom vremenu, dok su fabrike bile najprimerenije i kapije za radnike otvarale već u šest ujutru.
U Jugobanci su primali stranke već u sedam ujutru, pa sve do 19 sati. I tada, kao i danas teško da je iko i privirio u filijale pre devet. Slično je bilo i u Beobanci, Zavodu za osiguranje “Dunav”, nekadašnjem SDK…
Prema ranijem dogovoru kapije su u šest otvarali industrija, deo građevinarstva i trgovine prehrambenim proizvodima. Pola sata kasnije trebalo je da počnu ugostitelјi, a od sedam zanatlije, zdravstvo i socijalna zaštita.
Kada sat otkuca pola osam na poslu bi trebalo da budu pravosuđe i društveno političke organizacije, dok je 30 minuta posle toga bilo rezervisani termin za obrazovanje, nauku, kulturu. Na posao je najkasnije trebalo da se javlјaju radnici u osiguranju, turizmu i poslovnim uslugama. Ovaj dogovor, međutim, retko ko je poštovao.
Milivoje Vasilјević, tadašnji zamenik gradskog sekretara za saobraćaj, smatrao je da bi preraspodelom radnog vremena najviše dobili putnici, jer bi gužve u vozilima gradskog saobraćaja bile znatno manje.
– Nisu u pitanju samo administrativni i saobraćajni problemi, već je teško menjati navike – govorio je Vasilјević za novine. – Kako bi zaposlena žena ispunjavala obaveze u domaćinstvu kada dođe kući u 17 ili 18 sati., pitao se gradski funkcioner na čija pleća je pao pretežak zadatak usklađivanja birokratije, prevoza i tvrdoglavih navika.
Moglo se čuti tih dana da novo radno vreme treba uvoditi postepeno i najpre u onim preduzećima u kojima to neće izazvati probleme. Najveći broj zaposlenih Beograđana, međutim, posao je započinjao u sedam ujutru, a čak 80 odsto njih je između šest i sedam sati bilo u prevozu i probijalo se u centralnu gradsku zonu.
– Ranije su svi radili od sedam, pa smo tako i pravili red vožnje – jadao se Aleksandar Jakovlјević, zamenik direktora GSB. – Sada se sve ispremetalo. Gužve u autobusima, trolejbusima i tramvajima bile bi znatno manje kada bi se radne organizacije držale dogovora o stepenastom radnom vremenu, ali 950 vozila je najviše što GSB može da pusti u jednom trenutku.
Statistika je pokazivala da su od novog radnog vremena bežali uglavnom zaposleni u administraciji i to naročito oni na Starom gradu, Vračaru i Savskom vencu. Tu je bio smešten najveći broj saveznih i republičkih organa i organizacija, a mnoge od njih odbijale su da potpišu dogovor o stepenastom radnom vremenu.
Na Starom gradu su, naprimer, zaposleni uglavnom dolazili na posao iz drugih opština koje su i po desetak kilometara udalјene od centra prestonice. Ako bi prihvatili kasniji početak radnog dana, onda bi morali da prihvate i da se kasnije vraćaju kućama.
Osamdesetih godina je, ipak, većini bilo nezamislivo da u svoje domove stižu tek kada padne mrak.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
