Šezdesete godine Beograd su lansirale u period na koji mnogi misle kada kažu da su – jugonostalgični.
Ali, pre ovog procvata, zemlja je morala da se oporavi od rata. I to ne samo da zaceli rane nakon bombardovanja, arčenja i uništenja svega što je okupator mogao da iskoristi i odnese sa sobom, već i da pošto-poto u temelj svog razvoja ugradi industrijsku proizvodnju.
Kada su se jednom zavrteli pogoni, a dimnjaci proradili, jedini cilj bio je – napredak. Tako je i Beograd konačno postao prava metropola: takva da su ulice pune automobila, ali i novih zelenih autobusa. Linije su obuhvatale sve veći broj naselja, a na blatnjavoj periferiji uzdizale su se nove stambene zgrade.
Ipak, jedna golema prepreka stajala je pred svim beogradskim putnicima s jednog na drugi kraj grada – reka Sava.
Jedan jedini most, okupatorski, koji je još 1942. godine bio “sklepan” kao privremeni za potrebe nacističke vojske, a čija je gvožđurija već od oslobođenja sve češće pucala, oslabljenja od ratnih dejstava, nije imao ni asfalt ni beton kao podlogu – već drvene grede.
One su često propadale pa bi se saobraćaj zaustavljao.
A Beograđanima se žurilo. Oni mladi jurili su na fakultete, a nešto stariji, radni narod, u fabrike. A u odsustvu mostova najbrža veza bila je brodska. Beograd – Zemun, Beograd – Obrenovac, Beograd – Pančevo…
Prepuni brodovi nestrpljivih putnika sporo su ali sigurno prelazili ove destinacije, jer, iako su bile poprište bitaka i prepune olupina stradalih plovila, reke nisu tražile rekonstrukciju.
Nije to bila novost za Beograd, naprotiv. Sve do 1941. najveći broj putnika na teritoriji grada nisu prevozili autobusi niti voz već – savske i dunavske lađe. Rečni transport bio je, što se danas zaboravilo, najmasovniji vid prevoza u Beogradu u prvoj polovini 20. veka.
Iskorišten je geografski položaj Beograda na obalama dve velike reke, i činjenica da je i najveći broj predgrađa takođe smešten uz vodu.
Osim toga, u predratnom Beogradu nije bilo mnogo međumesnih puteva, a i koloseci su bili malobrojni. Samim tim, prostrane rečne površine su se nametnule kao najprirodniji i ekonomski najisplativiji momenat.
Bum beogradskog rečnog transporta trajao je sve dok, konačno, 1956. godine nije premošćena Sava novim mostom “Bratstva i jedinstva” čime je prevaziđen dotadašnji, skoro pa jedini, način da se mase prevezu od Zemuna do Beograda (osim ko nije želeo da pešači preko nemačkog mosta, po nesigurnim gredama i letvama pod nogama kroz čije pukotine se preteći videla zelena Sava u ambisu ispod).
Nije ostalo zabeleženo da je neko propao kroz oštećene letve Savskog mosta, ali katastrofa se jeste desila: potapanje broda “Niš” 1952. godine.
Dva broda su u to vreme održavala dnevne linije između Beograda i Zemuna – “Zagreb” i “Niš”. Jednog popodneva, uoči snažnog nevremena, “Niš” je zaplovio ka Zemunu i uleteo u iznenadnu superćelijsku oluju koja ga je za tili čas oborila i bacila na dno.
O hororu su svedočili oni preživeli. Pokazalo se da problem nisu bili samo oluja koja se viđa možda jednom u pola veka i pretrpanost broda, već i činjenica da je lošom prepravkom plovila (od parnog u dizel) poremeno težište broda, što je dovelo do prevrtanja pod naletom čudovišno jake oluje.
Jedna tragedija i viša sila nisu odvratili ljude od putovanja brodom. Taj isti “Niš” izvađen je sa dna i ubrzo popravljen, pa je pod imenom “Senta” nastavio da prevozi ljude od Smedereva do Kovina.
Ali, došlo je vreme bržih autobusa, obnovljenih mostova i rečni prevoz postao je samo stvar romantike i uživanja.
Ipak, zamislite kako bismo danas brzo mogli da stignemo brodom od Zemuna do “25. maja”.
Lagana umirujuća vožnja, bez semafora i zaustavljanja trajala bi nekih 15-20 minuta. A drumom, uz silna presedanja, prelaske ulica, semafore, stanice i čekanja, Zemun i Dorćol poprilično su daleko, još uvek.
Postoji još relacija koje bi mogle da se iskoriste ne samo za turizam, već i za prevoz, jer – nema jeftinijeg, udobnijeg i mirnijeg prevoza od rečnog, a Sava i Dunav dar su kakvim bi retko koja metropola mogla da se pohvali.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
