Uz smeh dočekali smrt: vicevi u mraku kafane koji su prethodili krvavom jutru

Te subote, 5. aprila 1941. godine, Beograđani su čitali novine “Vreme”. Nisu slutili da u rukama drže poslednji broj. Smejali su se i uz dosetke komentarisali izveštaj o tome kako je noć ranije prestonica dočekala prvo probno zamračenje.

I sami su se našli te večeri u kafanama i na gradskim šetalištima. I sami su u šali prkosili zlu što je neminovno moralo doći. A kao da su verovali da ipak neće.

Uprkos Hitlerovom besu zbog 27. marta, uprkos razmeštanju trupa Kraljevine, mobilizaciji, hitnom unapređenju kojekakvih oficira i vraćanju u službu penzionisanih, uprkos svemu što je mirisalo na rat, život u Beogradu tekao nekako svojim uobičajenim, bezbrižnim tokom. Ljudi su sedeli u restoranima, mladići i devojke bezbrižno ćaskali na trotoarima, a bioskopske i pozorišne dvorane bile su dupke pune.

Spikeri su prekidali u petak u više navrata radio-program kako bi najavili da će se izvršiti probno zamračenje Beograda, Zemuna i Pančeva. Niko to, barem po onome čemu je novinar svedočio, nije shvatio kao zloslutni uvod u tragediju: „Nikakvo uznemirenje nije zahvatilo grad“.

Tačno u devet časova naveče 4. aprila, Beograd je potonuo u mrak. A kako je zabeležio reporter “kao po komandi, zaustavilo se sve: ne samo struja i radio-aparati, nego i ljudi”. U tom jednom jedinom času sve je zastalo i ućutalo. A onda je progovorio onaj neuništivi beogradski duh.

– Ovo kao na selu. Idila, brate… – javio se neko iz mraka.

Iz drugog ugla, usledila je opaska jedne dame, koja nama, svesnim onoga što je ubrzo usledilo, ledi krv u žilama:
– Lepo ovo zamračiše. Ama šta ćemo s Mesecom? Nemamo za njega zavesu.

U kafanama je mrak doneo i komične situacije. Neko je hteo da upali cigaretu. “Ne!“, doviknuo je glas od susednog stola.

– Naredba je naredba. Nemojte paliti svetlost! Ni šibicu…

Ali to je trajalo taman toliko dok je završio rečenicu. Posvuda je odjenom svetleo zažareni vrh cigarete.

Ljudi su se brzo navikli, pa se iz mraka čulo i iskreno priznanje:
– Lepše ovako nego na svetlu, samo da se čuje još radio! Neka lepa muzika, pa divota… –

Posle petnaestak minuta, sijalice su ponovo sinule, a na ulice se prosto slio mlaz svetlosti. Kelneri su nastavili da žure kroz kafanske sale, a na pitanje “Hoće li opet?“, građani su nonšalantno odgovarali: “Pa šta ako i hoće…”

Nije se znalo kada će se grad ponovo ugasiti. Ljudi su se polako razilazili kućama, dok su po pozorišnim scenama glumci izgovarali svoje poslednje replike te večeri.

Oko 23.30 kada su filmovi i predstave završeni, svet se našao na ulici. Bili su jedva stotinak metara udaljeni od sala, kada je grad ponovo potonuo u mrak. Drugo zamračenje.

Oči, umorne od belog bioskopskog platna, teško su se navikavale. Ali panike ni tada nije bilo. Ljudi su se mirno razišli kućama. Kako je te noći zapisano u poslednjem broju “Vremena”, prestonica je utonula u mrak u kojem je samo Mesec svetleo.

– Noć je bila kao na selu, noć bez uličnih svetiljki, sa Mesecom i zvezdama: obična, blaga, prolećna tiha noć. Mir nisu narušavale ni sirene automobila. Beograd je spavao.

Voleli su žitelji prestonice komediju. Na tim istim stranama pisalo je da će prvog dana vikenda u pozorištu “Kod spomenika” davati se Smetanina komična opera “Prodana nevesta”, dok će na sceni “Na Vračaru” umesto “Srećnih dana” biti odigrana “Porodica Blo” Ljubinke Bobić.

Za sutradan, 6. april, kao dnevna predstava najavljen “Dr” slavnog Branislava Nušića. Ali tog dana nikome više nije bilo do komedije. Oni koji su u petak zbijali šale kako ne mogu Mesec da zamrače jer nemaju zavesu, a u subotu se ponovo smejali prisećajući se anegdota od prethodne večeri, u nedelju su zasuti bombama. Jauci, krv i smrt su skinuli svaki osmeh sa njihovih lica.