Spomenik straži koja je zaustavila kugu prispelu iz Beograda

Čuveni francuski pusac Alber Kami u romanu “Kuga” detaljno je opisao horor koji je, u fikciji, zadesio jedan alžirski grad Oran. U Oranu u periodu opisanom u romanu nije bila takva epidemija kuge, to je bila autorova fikcija, ali se to što je napisano u “Kugi” zaista odigralo – na pedesetak kilometara od Beograda!

Opasna bolest kuga je prepolovila broj stanovnika Iriga, koji je u 18. veku bio pravi mali grad, a najveći u Sremu. Ovaj smrtonosni “poklon” u Irig je i stigao iz Beograda, tada pod turskom vlašću.

Granica između Osmanskog i Austrijskog carstva u Zemunu je bila veoma stroga. Između ostalog, zbog kuge! Ali, u strahu su dugačke noge. Kada je kuga 1795. godine zadesila Beograd, ljudi su bežali u Srem, kao u sigurnu luku. Neko je poneo i kugu…

I desi se tako da u Krnješevcima, prvom selu kada danas izlazite iz Beograda, u zoni Šimanovaca, umre jedna žena. Ostala je sama, svi su umrli pre toga.

Jedna Anđelija pohitala je u Krnjaševce, ispratila sestru na večni počinak i sa sobom ponela neke stvari, ćilime. Nije dugo poživela, umrla je u Irigu. Niko nije ni slutio šta sledi.

Ljudi su počeli brzo da se razboljevaju i umiru, iz Rume je došao hirurg, koji je govorio da je to “gnjila groznica”. Tražio je od dobošara da po selu šire priču kako je uzrok tome hleb od novog žita i kako će svi koji posle tog hleba piju vodu umreti.

To je kuga, bilo je jasno. Shvatili su to brzo i meštani.

Odjeknula je naredba: Smrtna kazna, odmah, za sve koji prikriju bolest! Niko ne sme da izađe iz Iriga!

Ali mnogi su, pak, bolesnike krili u kućama. Nisu želeli da se od njih odvajaju. Svakako, u bolnicama se umiralo, takođe, umirali su i lekari, ali produžavanje kontakta doprinelo je još većem širenju bolesti. Još gore, sahranjivali su ih po običajima, kupali ih i spremali za onaj svet.

Bilo je onih koji bi, kad bi dobili groznicu, pokušali da se leče rakijom, konzumirjaući je u velikoj količini.

Irig je bio opkoljen, prekopani su rovovi, a preplašeni građani bežali su u šume i na vikendice.

Leševi su počeli da se gomilaju tako da nije ko imao ni da ih pomeri i čitava varoš zaudarala je na smrt.

Do kraja avgusta bilo je 400 žrtava, potom u septembru 500, a u oktobru 683. Baš kao u Oranu, postajalo je sve gore i gore! Osnovan je karantin za obolele, spaljivane su kuće.

Februara 1796. umrlo je samo 11 ljudi. Kuga je posustala. Mnogi su se iz karantina vratili živi. Bilo je 3.389 obolelih i 2.548 umrlih, što znači da je život izgubilo više od polovine stanovništva.

Na lokaciji gde su bili rovovi, odnosno, stajala straža koja je sprečavala izlazak iz mesta zaraze, između Iriga i Rume, podignut je već 1797. godine neobičan spomenik “Kipovi”. Ovo podsećanje na stradanje nastalo je kao znak zahvalnosti građana Rume što su ostali sačuvani. Spomenik se sastoji iz dva dela, nalazi se s obe strane puta, a na njemu su motivi raspeća i svetaca.

Ipak je bilo dovoljno pameti da se migracije zaustave i tako spase susedna Ruma. Jer, samo jedan čovek mogao je da uništi ceo grad, kao što je to, verovatno, učinio neko iz Beograda, u želji da spase sebe i pobegne od žarišta.

Spomenik je proglašen za nepokretno kulturno dobro, a obnovljen je temeljno pre desetak godina, i danas ponovo blista nekadašnjim sjajem. Pored njega dnevno prođu hiljade i hiljade vozača, ali malo ko, nažalost, zna čemu je posvećen.