Moda koja nije praštala: zašto su soliteri “mirisali” na Varikinu 1980-tih

Ako bi se istorija Beograda pisala kroz teksturu materijala, kraj epohe 1980-tih bi bio zapisan u teksasu od 14 unci.

Pre nego što će devedesete doneti dizelaški kroj, grad je proživeo svoje poslednje veliko modno previranje.

Bila je to tiha, „mirisna“ revolucija koja se odigravala u kupatilima beogradskih solitera, gde je glavnu ulogu igrala – varikina. A sećate se varikine, sredstva za čišćenje i izbeljivanje?

Zahvaljujući licencnoj proizvodnji tada domaćeg preduzeća, jugoslovenskog „Varteksa”, svetski čuvene farmerke Levi’s 501 postale su tokom te dekade dostupne i u beogradskim prodavnicama. Taj džins je bio svetinja. Toliko kvalitetan da se prenosio sa starijeg brata na mlađeg, a boja se spirala godinama, prirodno i dostojanstveno. Međutim, krajem osamdesetih, beogradski asfalt počeo je da traži nešto drugo.

I pronašao.

Standardno plavetnilo ovog teksasa padalo je brzo u drugi plan pod nečim što se pojavilo masovnije od 1987. godine i u originalu na engleskom se zvalo stonewash. Reklame koje su se “vrtele” na oba kanala tadašnje TV Beograd bile su moćne, nezaboravne (mnogi ih se sećaju i danas) i jasno su govorile šta je novi pravac u modi. Stounvoš, ukratko.

Ali – uvek postoji ali. Pravi stonewash (fabrički postupak izbeljivanja famerki pranjem sitnim kamenom) bio je skup i redak. A jugoslovenska firma takve modele farmerki po toj najnovijoj (proizvođački vrlo zahtevnoj) modi – nije pravila.

Oni koji nisu imali za original, pribegli su dobro znanoj tehnici „uradi sam”. Za razliku od kasnijeg masovnog izbeljivanja, beogradski šminker nije želeo da mu farmerke budu bele, on je želeo fini kontrast i “mrežastu” teksturu po nogavicama.

Kućna tehnika pravljenja stonewash farmerki je zahtevala da ne mogu jednostavno samo da se potope u izbeljivač.

Koristile su se uglavno gumice za kosu da bi se džins čvrsto vezivao u čvorove na svakih desetak centimetara.

Ključna finesa bila je u kiselini. I nije se koristila vruća voda, već bi farmerke se „kiselile“ u hladnom rastvoru varikine i vode u kadi, često preko noći.
Kada bi se ujutru skinuli čvorovi, dobijao se dramatičan spoj tamnih indigo brazda i svetlih, skoro belih površina. I ne samo kupatilo, već ceo stan bi danima smrdeo, ali šta je to naspram zadovoljstva.

Finesa po kojoj se prepoznavao majstor bila je u šavovima. Ako bi kiselina „pojela” konac na džepovima, farmerke su izgledale jeftino. Zato su iskusniji premazivali šavove voskom pre potapanja.

A onda su došle devedesete. Ako su osamdesetih „kuvali” farmerke da bi se razlikovali, devedesete su donele poplavu falsifikata iz kućnih “fabrika” u Novom Pazaru. Taj teksas nije bio ni blizu onog iz “Varteksa” ali je već dolazio izbeljen. Umesto u beogradskim kupatilima, kiselina je radila u velikim kadama ovih “proizvođaĉa”.

A ni Levis farmeke više nisu bile etalon mode. Sve se izmenilo za par godina, a priča o varikini i stounvošu iz kupatila ostala samo još jedno poglavlje u epu o ljubavi farmerki i Beograda, od kupovine u Trstu i “Komisiona” pa do – varikine.