Kupači stradali od virova ali i od obesnih bogataša

Iako u ovim hladnim danima u to ne verujete, ali doći će ubrzo topli dani da ponovo zaposednemo plaže po Beogradu! Tokom sezone vodi se veoma računa o bezbednosti kupača, postoje spasioci na skuterima i u čamcima. I to je za svaku pohvalu.

Ali tamo tridesetih godina prošlog veka, iako su tadašnji stanovnici prestonice i te kako obožavali da se brčkaju u vodama Save i Dunava, bezbednost na plažama je bila, blago rečeno, očajna. Ovo je priča o tome.

Između dva svetska rata u Beogradu su bila najpopularnija kupališta koja su nosila imena Nica, Šest topola, Đačko kupatilo... Na Savi i Dunavu bilo je ukupno 27 velikih kupališta.

Od tog broja, na Savi od Čukarice pa do ušća se nalazilo 18 sa čak 3.509 kabina, a ubedljivo najposećenije bilo je Opštinsko kupatilo gde je moglo da se u istom momentu sjati 4.000 kupača.

– Letnja sezona na beogradskim plažama donela je i ove godine kao i ranije veliki broj nesrećnih slučajeva. Što je najzanimljivije veliki broj žrtava su mahom dobri plivači. Ozbiljnije mere da se spreče ti nesrećni slučajevi nisu ni ove godine preduzete. Ostalo je sve po starom: ko se davi – taj će se udaviti – izveštavala je prilično jezivo beogradska štampa u leto 1931. godine.

Konstatovali su novinari da glavni razlog leži u neorganizovanju službe i sredstava.

– Dok na svim drugim plažama kupatila moraju da imaju čamac za spasavanje spreman da na prvi poziv pritekne davljeniku, beogradska kupatila od svega toga nemaju ništa!

Opisana je i situacija šta se dešava kada nekoga valja spasavati iz vode:
– U tom slučaju dok se na našim kupatilima nađe čamac, pa dozove kabiner, koji je uvek obučen, čak nosi i cipele i kragnu, davljenik je odavno otišao ispod površine.

Koliko je opasno bilo to što nisu postojali spasioci, ništa manju opasnost nisu predstavljali ni – bogati Beograđani!

– Najveća opasnost predstavljaju motorni čamci beogradskih bogataša koji mahnito jure Dunavom i Savom na pet, deset, a često i na dva metra od kupatila. Oni ne samo da ludački jure, nego izvode takve produkcije da svakog časa dovode živote kupača u opasnost. Što je najgore – dobar deo te gospode i ne zna da upravlja čamcem!

Navedene su i teške nesreće, kao ona iz 5. avgusta te 1931. kada je najčuveniji beogradski modelator ženske obuće Mika Levi – Lektres naleteo čamcem na plivača dr Đuru Đurovića (potonjeg šefa propagande u štabu Draže Mihailovića u Drugom svetskom ratu). Rasekao mu je kljunom čamca obe ruke na užas prisutnih.

Brzina kojom je jurio bila je takva da je uspeo čamac da zaustavi tek posle nekoliko stotina metara. Lektresu je to, inače, bio prvi put da uopšte upravlja motornim čamcem!

I tu nije kraj! Istog dana mogla je da se dogodi ogromna tragedija. U trenutku kada je u vodi bilo najviše kupača među njih je sleteo – privatni hidroavion! Srećom, ljudi su uspeli da ostanu nepovređeni u sveopštoj panici koja je nastala.

Tako je to bilo onomad. One koji su dolazili da se okupaju vrebalo je više opasnosti – ispod vode od virova, na njoj od brzih čamaca, i naposletku sa neba.

Kreneš na kupanje, a kao u rat da si kretao…