Beograđani su oduvek voleli kafane, ali tog 15. jula 1937. godine, prestonički noćni život doživeo je nezapamćen udar. Dok su letnje večeri mamile građane u bašte i lokale, umesto zvuka violina i pesme, zavladala je neobična tišina.
Glavni akter ove drame bilo je udruženje “UJMA” (Udruženje jugoslovenskih muzičkih autora), osnovano 1929. godine, koje je od tada pokušavalo da uvede red u naplatu autorskih prava, odnosno, honorara. Pregovori sa muzičarima i kafedžijama su propali, posebno jer su vlasnici kafana pružali ogroman otpor ovom pitanju, a odnosi su se toliko zaoštrili da baza za sporazum više nije postojala.
Direktor “UJME” Boško Simonović, bio je oštar u svojim izjavama:
– Može se slobodno reći da na celoj zemljinoj kugli nema takvog džabaluka u pogledu muzičke tarife kao što je to slučaj kod nas u Jugoslaviji.
Simonović je smatrao da je apsurdno što lokali plaćaju pevače po 200 dinara za veče, a bune se zbog tarife od svega 15 dinara namenjene autorima.
U muzičkim i kafedžijskim udruženjima vladala je prava uzbuna i pometnja. Dok su neki bili za štrajk, drugi su i dalje verovali u pregovore. Ipak, nezadovoljstvo je prelomilo.
Sve u svemu, osećali su se teško pogođenima novim nametima:
– Ovo je veliki namet za nas, moramo da se žalimo i da se bunimo – poručili su ugostitelji, a beogradske kafane su utihnule:
– Svi ćemo da se skupimo i idemo pred Narodnu skupštinu!
U pokušaju da reši krizu, advokat i kafedžija Trifunac, predložio je kategorizaciju lokala kako bi se plaćanje prilagodilo rangu mesta. Tako bi prva kategorija u iznosu od 30 dinara dnevno odnosila se na elitna mesta poput hotela “Moskva”, “Bristola” i svih barova.
U drugu kategoriju bili bi lokali ranga “Rudničanina” i “Toplice” koji bi plaćali po 15 dinara za autorska prava. Treća kategorija bila je rezervisana za kultna mesta kao što su “Obilić” i “Sablja dimiskija” i oni bi davali 7,5 dinara svakoga dana za muzički dinar.
Postojala je na tom spisku i četvrta kategorija koja bi izdvajala po simbolična četiri dinara i u nju su uvršteni mali objekti u kojima se muzika čula samo povremeno.
Iako je ovaj plan bio na stolu i kad se očekivalo da i UJMA i kafedžije i muzičari stave paraf na njega – u poslednjem trenutku je proglašen nevažećim.
Posle toga održana kojoj je velika konferencija kojoj je prisustvovalo oko sedamdeset zakupaca i vlasnika lokala, i brojni muzičari. Pod predsedavanjem Mate Vukmanovića, doneta je odluka: “Od večeras muzike prestaju da sviraju u svima beogradskim noćnim lokalima”.
Kafedžije su tvrdile da im ni plaćanje “Ujmi” ne garantuje mir, jer bi ih mogli juriti drugi autori koji nisu članovi te centrale.
Tako je te noći Beograd ostao bez svog srca, čekajući rešenje sukoba koje je zavisilo isključivo od toga kada će popustiti jedna od dve zategnute strane.
Štrajk koji je počeo 15. jula 1937. godine nije bio samo prolazni hir, već duboki ekonomski sukob. Beograđani, naviknuti na pesmu kao nezaobilazan začin noćnog života, odjednom su se našli u gradu gde je zabava postala nema. Ipak, ubrzo će biti uvedeno plaćanje autorskih honorara za izvedena dela. Sama UJMA će biti ugašena posle rata, 1946. godine, a umesto nje muzičarima i ugostiteljima postaće od 1950. poznata jedna druga skraćenica, kao ime udruženja koje je nastavilo borbu za autorska prava – SOKOJ.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
