Najkraći put između Trga Nikole Pašića i Trga republike, koji spaja Terazije sa Dečanskom ulicom je Čumićevo sokače.
Tu se nekada kupovala garderoba po poslednjoj modi, zatim je otvaranjem velikih tržnih centara u prestonici ovaj prostor potpuno zamro, da bi onda od 2010. legendarni kvart u strogom centru glavnog grada ponovo oživeo i ovde su svoje mesto pronašli mladi srpski dizajneri.
Ali, hajdemo redom, da vidimo kako je izgledala duga istorija ove neobične i pomalo zaboravljene, ali jednom istorijski značajne tačke centra Beograa
Kako u svojoj knjizi „Dva veka Dečanske ulice“, navodi autor Boško Mijatović, ovaj prolaz postoji još od 1893. godine.
U početku se zvao Kuzmanovićev prolaz, po vlasniku čitavog tog placa Živku Kuzmanoviću, da bi kasnije dobio današnji naziv – Čumićevo sokače po Aćimu Čumiću, kmetu, odnosno gradonačelniku Beograda 1871. godine, a onda od 1873. do 1875. ministru policije, i od 1874. do 1875. godine i predsedniku vlade (premijeru Kneževine Srbije).
Na ovom mestu je decenijama stajala velika grupa bondručara i partaja, odnosno, čitavo nehigijensko naselje koje gradske vlasti nisu uklonile sve do 1970-tih.
Tržni centar u Čumićevom sokačetu sagrađen je 1990. godine, u nameri da srpska prestonica dobije arhitektonski zanimljivo mesto gde će se pazariti po drugačijim standardima od klasičnih robnih kuća. Bio je simbol nove epohe privatnog preduzetništva koje započinje te godine sa globalnim slomom ideje državnog socijalizma. U čak 146 lokala, udenutih između okolnih zgrada, prodavala se roba po poslednjoj modi, uvezena uglavnom iz evropskih zemalja.
U prvi tržni centar u Beogradu nije moglo tih godina da se dođe od gužve. Beograđani su svoje rođake iz unutrašnjosti obavezno vodili u čuveni Čumić.
Tu je otvoren i veliki Benetonov butik, kupovala se italijanska obuća i krpice iz inostranstva. Pazariti u Čumiću za mnoge je bila stvar prestiža, ali je ovo bilo i jedino mesto gde su mogli da pronađu ono što žele.
Pričalo se još tada da su prodavci po izgledu mušterije ocenjivali koliko bi u eventualnog kupca trebalo uložiti truda. Mnogi su ovde dolazili da kupuju jer su se tu oblačile poznate estradne zvezde.
Sa izbijanjem rata u tadašnjoj zemlji, od 1992. Čumić je sve više bio i mesto gde su svakodnevno dolazili novokomponovani biznismeni i kriminalci koji su tu pokazivali svoje bogatstvo u društvu koje je bilo razoreno gotovo preko noći. S druge strane, u vreme velikih protesta protiv vlasti tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića, od 9. marta 1991. pa sve do 1999. zbog nekoliko izlaza na više strana, bio je idealan i za bežanje od policijskih kordona koji su često blokirali ulice u centru.
Krajem devedesetih, Čumić je polako počeo da gubi na značaju, padao je promet, a svaki novootvoreni tržni centar, poput Siti pasaža ili Milenijuma, odvlačio je deo mušterija.
Konačan krah doživljava otvaranjem Novog Merkatora, Delta sitija, Zire i Ušća posle 2001. godine.
Pričalo se da su vlasnici lokala u teškim godinama nudili zakupcima da ništa ne plaćaju osim režije, samo da ostanu, ali da ni to nije pomoglo. Gazde su počele da prodaju lokale, a onda je nastupio period kada nisu mogli da ih prodaju ni za kakve pare.
Novine su posle 2001. naširoko pisale o tome da će se čuveni prolaz srušiti, jer je sve bilo potpuno ruinirano gotovo desetak godina, ali se to na sreću nije dogodilo. Oživela ga je ista sila koja ga je i stvorila: privatna inicijativa. Okupila se grupa umetnika koja je renovirala i uredila prostor i tako ga spasila od propadanja.
Ovde se danas nalaze najmodernije umetničke radnje, škole keramike, radionice kože… kao Choomich Dizajn Distrikt. Publike i kupaca, kažu, ne manjka. Priča se vratila na početak.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
