Odakle se Srbija vinula u nebo – prvi domaći aerodrom na Banjici

Da li ste se možda ikada zapitali – gde je izvršen prvi let u Beogradu, odnosno, Srbiji? Kad se odigrao, kojim avionom?

Gde je uopšte bio prvi beogradski i srpski aerodrom?

Ili, koji je zapravo bio prvi avion napravljen u našoj zemlji? Ko ga je konstruisao, gde se vinuo premijerno u nebo?

Svi odgovori na ova pitanja imaju jednu zajedničku reč – Banjica.

Ako vas danas put dovede na bazene u okviru SC Banjica, naprimer, ili na fudbalsku utakmicu na stadionu FK Rad, ili tek na kafu u nekoliko restorana između ova dva objekta, verovatno nikada ne biste pomislili da se nalazite na mestu koje ima ogroman značaj u istoriji našeg grada, zemlje i naroda.

A ima, itekako.

Bilo je sunčano i lepo popodne kada je 7. septembra 1910. godine (20. septembra po novom kalendaru) na travnatoj ravnoj ledini kod Belimarkovićevih voćnjaka, zvanoj Banjički vis, koja je služila kao hipodrom, Čeh po imenu Rudolf Simon startovao motor neobične mašinerije koju je dovezao i sklopio prethodne večeri.

Kako je ovaj prvorazredni istorijski događaj dalje tekao, opisano je u članku dnevnog lista Politika:

Onda se prvo diže zadnji točkić u vis, odmah zatim i prednja dva i – aeroplan je bio u vazduhu na visini od 12 do 15 metara, pravo ka banjičkoj mehani. Kad je stigao onde, gde trkački konji prave okuku ulazeći u pravu liniju k cilju, aeroplan napravi lep luk, dohvati se torlačkog druma i onda sve paralelno s njime pođe pravo u varoš ka Stefanovićevom imanju. Kad je stigao do onih kuća, koje se pružaju duž druma, preko puta strelišta, Simon obori pobočna krila i aeroplan se lagano i elegantno spusti na zemlju“.

Simon na sutrašnjem ponovljenom letu nije imao sreće: nedugo po poletanju izgubio je kontrolu nad letelicom i srušio se na obodu polja. Tako je u istoriju Beograda i Srbije ušao i u još jednoj kategoriji: bila je to prva avionska nesreća u našoj zemlji.

Ali taj pad imao je neočekiano i svoje pozitivne efekte.

Prvi avion napravljen u Srbiji bio je konstrukcija Mihaila Merćepa i Josipa Rusijana (brata Edvarda Rusijana). Nastao je tako što su u januaru 1911. u jednoj beogradskoj kafani student Dragiša Stojadinović i bankarski činovnici Jovan Todorović i Milivoje Jovanović, došli su na ideju da nabave aeroplan, kojim bi se podržavale akcije srpskih četnika u južnoj Srbiji (aparat je nazvan ”Merćep-komitski”).

Ovi rodolјubi su od beogradskog ”špeditera” A. Porobića, za 1200 dinara, kupili neispravni trocilindrični radijalni motor koji je poticao upravo sa tog srušenog aviona Rudolfa Simona!

Taj prvi srpski avion takođe se premijerno vinuo u nebo na Banjici 20. aprila 1912. godine, ali nije imao dobre letne karakteristike pa je ostao sklonjen u jednom od novoizgrađenih hangara na letelištu.

Za komandama je tog sudbonosnog dana bio Dragiša Stojadinović, koji je tako, iako neobučen za pilotažu, postao prvi Srbin koji je leteo za komandama aviona.

Ova letelica je uništena u potpunosti za vreme Prvog svetskog rata.

Te 1912. bilo je burno na aerodromu Banjica: nakon povratka prve grupe od 5 srpskih vojnih pilota sa obuke u Francuskoj, na koju ih je poslala srpska vlada, i doleta novih aviona, takođe kupljenih u Francuskoj koja je bila vodeća svetska sila u toj novoj oblasti vazduhoplovstva, na banjičkom polju se tako formira i prva operativna baza naše vojne avijacije.

Iz te grupe pilota jedan će ubrzo, tokom borbi u Prvom balkanskom ratu za oslobođenje grada Skadra na Jadranskom moru, ući u svetsku istoriju. Bio je to narednik Mihailo Petrović koji je ispao iz svog aviona tokom leta iznad Skadra, postavši prvi pilot vojne avijacije na svetu koji je poginuo na ratnom zadatku.

Na ovaj aerodrom tokom tog kratkog rata stiže i prvi zarobljeni avion, francuske proizvodnje, marke REP, koji je zaplenjen od strane naše vojske dok je bio u transportu prugom iz fabrike ka krajnjem korisniku, avijaciji Otomanske Turske. Kako smo sa Turcima ušli u rat, a avion se zatekao u kompoziciji kod Niša, to je bila prilika da od neprijatelja preuzmemo najmodernije oružje i stavimo ga u svoju upotrebu…

U međuvremenu se takođe pojavio još jedan avijatičar koji je uspešno poleteo u Beogradu – mladi Moskovljanin Boris Maslenikov. Njegov avion je bio francuske proizvodnje, marke Farman.

Prvi let na Banjici obavio je 18. decembra 1910. Ubrzo, beogradskom čaršijom struji vest da vredi otići “čak na Banjicu i pogledati novo čudo koje leti kroz vazduh!”. Nekoliko dana kasnije, da vide leteće čudo doći će i srpski kralj Petar I sa sinovima Aleksandrom i Đorđem.

Sa izbijanjem Prvog svetskog rata 1914. baza na Banjici dobija svoju punu važnost. Najpre je na nju prešla Vazduhoplovna eskadra sa avionim Bleriot XI (dvosed) i Balonsko odelenje.

Ipak, najimpozantniji deo ratne istorije aerodroma Banjica ispisaće – eskadrila iz Francuske. Ona će sa avionima i ljudstvom doći na Banjicu u proleće 1915. kako bi se borila protiv austrougarske avijacije, izviđačkih balona i artljierije. Za komandanta je postavljen kapetan Rože Vitra (Roger Vitrat), a eskadrila je zvanično nazvana MF99S gde je S označavalo Srbiju. Bila je opremljena avionima Moris Farman (MF) 11.

Tokom leta i jeseni 1915. francuski avijatičari su izveli bezbroj letova sa Banjice tokom kojih su uspeli da obore nekoliko neprijateljskih aviona i balona za navođenje artiljerije, bombardovali su austrougarske položaje, topove i brodove, izviđali pokrete trupa i ucrtavali ih na ratne mape, pružajući neizmernu pomoć srpskoj vojsci.

Zbog iskazane hrabrosti i uspešnih misija, više francuskih avijatičara je odlikovano Karađorđevim zvezdama, Obilića medaljama i drugim ordenima Kraljevine Srbije.

Sa prodorom nemačke ofanzive i oktobru 1915. eskadrila se povlači zajednom sa srpskom vojskom, vršeći borbene zadatke sa letelišta u Kragujevcu, kod Raške, Mitrovice i Prizrena. Nakon toga, piloti će sa avionima preleteti do položaja kod Soluna, a svo osoblje i komandant eskadrile povlačiće se sa srpskim jedinicama peške preko Albanije do Krfa.

Posle okončanja Prvog svetskog rata, aerodrom na Banjici će ponovo dobiti svoju letačku funkciju. Ipak, sa pomeranjem granice nove države daleko ka zapadu, više nije imao vojni značaj. Ali korišćen je pre svega za poštanske avione. Zbog loših puteva, avioni su bili idealni za prevoz pošte i ponekog putnika. Prva poštanska linija sa Banjice kretala je za Novi Sad, Niš, Skoplje i čak Solun. Kasnije je produžavana do Zagreba i Sarajeva.

Kako se avijacija razvijala, i avioni, posebno putnički, postajali sve veći, aerodrom na Banjici je postao nepodoban. Prestonica je morala da ima novi veliki aerodrom za civilne letove pa je odlučeno da se novi napravi na “Dojnom polju” kod tadašnjeg sela Bežanija.

Kada su odleteli i poslednji avioni, na nekadašnjem letelištu kod Belimarkovića voćnjaka napravljen je poligon za vojne parade i konjičku obuku, a nakon 1945. tu je najpre izgrađen novi stadion pa zatim i Sportski centar. Danas na tom izuzetno istorijski važnom mestu nema nikakvog obeležja o prvorazrednim događajima za našu avijaciju i ratnu prošlost koji su se tu odigravali pre jednog veka.