Među „najvažnije sporedne stvari na svetu“, Beograđanima pored fudbala i tenisa, sigurno spadaju odbojka i košarka.
Iako izgleda da su ovi sportovi u našem sportskom biću prisutni „od sveta i veka“, Kaldrma istražuje kada su nam to, ali i kako, ovi sportovi zaista postali deo života. Doduše, ispostaviće se, malo je falilo i da to ne budu.
Nakon boravka u Estoniji, tražeći pogodno mesto za popularisanje basket-bola, odbojke i ragbija, predstavnik Američkog Crvenog krsta Vilijam Vejland, profesor folklora i narodnih sportova iz Kalifornije, saradnik Džejmsa Nejsmita, izumitelja košarke, stigao je 1923. godine do terena škole Kralj Petar I u pratnji dvoje domaćina: Dragice Popović iz beogradskog Crvenog krsta, i prevodioca Svetislava Bate Vulovića, đaka Druge muške gimnazije.
Kako u to vreme nisu postojali sportski klubovi, a među Sokolima su se uglavnom gajili pojedinačne discipline poput atletike, gimnastike, rvanja i boksa, ovaj novi sport bio je jako atraktivan jer je, kao i u to vreme popularnoj hazeni, sama igra sa loptom bila dinamična i organizovana sa više igrača.
Zahtevala je okretnost i brzinu, skokove i kretanje, i mogla je da se igra u zatvorenom ali i na otvorenom terenu.
Javna prezentacija ovih sportova bila je interesantna omladini, Sokolima, nastavnicima fizičkog, tada gimnastike, ali ne samo njima, već i velikom broju znatiželjnika koji su hteli da vide kakvi su to novi zanimljivi sportovi stigli u grad.
Interes za novitete, pogotovo za basket-bal pokazala je i tadašnja štampa ocenjujući da će „nova igra steći mnogo pristalica među ljubiteljima lakih i gracioznih sportova, za koje nisu potrebne naročite atletske sposobnosti. Ova igra, u kojoj nema surovosti, veoma je zgodna za nežnu decu i ženskinje…”
Od 27. septembra do 18. oktobra 1923. Vilijam Vejland održao je 16 dvočasovnih predavanja, na terenu osnovne škole Kralj Petar I kod Saborne Crkve, koji je imao čvrstu podlogu tako da se tokom igre nije podizala prašina. Vejland je sam u saradnji sa domaćim majstorima napravio dva koša, a lopte (u početku se odbojka i košarka igrala istom loptom), kojima je i odigrana prva basket-bol utakmica (termin košarka usvojen je tek deceniju kasnije) doneo je iz Amerike.
Za obuku je posebno bilo zainteresovano 18 učenika, među kojima iz Druge muške gimnazije pomenuti Svetislav Bata Vulović i Slobodan Rančić, koji su sva pravila pomno beležili i 1924. godine objavili pod nazivom „Basket-Ball: po najnovijim amerikanskim i francuskim pravilima“, a koje je izdao Sportski savez Srbije i štampala Trgovačka štamparija. Bila su to ujedno i prva zvanična pravila košarkaške igre kod nas.
Nakon provedenih dva meseca u Beogradu Vejland je otišao dalje u Sarajevo, Novi Sad, Bitolj, Skoplje, Niš, Zagreb, Split i Ljubljanu.
Iako njegova poseta nije ostavila tragova u domaćoj štampi, za istraživače je ostala bogata arhiva od čak 184 strane zapisnika, koje se i danas čuva u arhivu Američkog Crvenog krsta. U tim zapisnicima Vajlan i njegovi saradnici detaljno su opisali svoje utiske i zapažanja o boravku u Beogradu i drugim gradovima Kraljevine Jugoslavije.
I kako to već biva sa svim novotarijama, Vejland „nije prešao ni granicu“, a već je naređeno da se izvade stubovi i uklone koševi. Međutim, zahvaljujući dalekovidosti Mirka Popovića, direktora Druge muške gimnazije, koja se nekada nalazila na mestu zgrade Politike i današnjeg parkinga u Makedonskoj ulici, mladim zaljubljenicima u ovaj novi sport nije bilo teško da glomazne koševe nose ulicama Kralja Petra, Kneza Mihaila do Poenkareove, na očigled radoznalih pogleda Beograđana, da bi bili postavljeni u dvorištu škole gde su i ostali sledeće tri godine. Leti i zimi osam timova igralo je basket-bol bez prestanka.
Međutim, nakon odlaska Mirka Popovića u penziju, kako to već biva, došao je novi direktor kome je smetala buka sa terena i on je naredio da se koševi bace. Tako je basket-bol u Beogradu potpuno zamro.
Tridesete godine donele su ponovni zalet košarke u Beogradu. Postavljaju se novi koševi u dvorištu osnovne škole ,,Vožd Karađorđe“, Sokolani na Autokomandi, na današnjem terenu Starog DIF-a na uglu Deligradske i Tiršove, i na terenima Sokolskog društva Zemun- Matica.
Košarka i odbojka do Drugog svetskog rata nisu imale organizovana takmičenja sem u okviru Sokolskih sletova.
Prva zvanična međugradska utakmica održana je u Borovu 1940. godine između reprezentacija grada Beograda i Zagreba u svim kategorijama. Rat je doneo probleme, ali nije sprečio zaljubljenike u košarku da je igraju na Tašmajdanu i Kalemegdanu.
U septembru 1941. organizuje se prvenstvo Beograda, a na proleće 1942. godine osniva se i Srpski savez košarke i odbojke, a za predsednika je postavljen upravo Svetislav Bata Vulović.
Oslobođenje je ovim sportovima dalo novi zamah, i od tada se osnivaju brojni odbojkaški i košarkaški savezi na svim nivoima.
Da je Vilijam Vejland pre jednog veka gotovo proročki procenio gde će biti pogodno tlo za razvoj ovih sportskih disciplina, najbolje pokazuju svi dosadašnji svetski uspesi naših košarkaša i odbojkaša.
(U saradnji sa Istorijskim arhivom Beograda)
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
