Kafilerija prodavala 1969. godine vlasničke pse za medicinske eksperimente

Da je Beograd i pre pola veka imao problem sa psima lutalicama govori podatak da je 1969. godine u gradu bilo registrovanih 28.000 pasa, a od toga čak 6.000 neprijavljenih.

Za prestonicu koja je tada imala nešto više od trećine današnjeg broja žitelja to je već bio ozbiljan problem.

Zvanična statistika beležila je gotovo 1.200 ujeda životinja u toku 1969. godine, a od tog broja čak 1.003 građana su ujeli psi. To su bili uglavnom ujedi koji su se završavali bez ozbiljnih posledica, ali zbog lošeg zakona o vakcinaciji i utvrđivanju zdravstvenog stanja psa, bilo je ujedenih koji su se zatim razboljevali.

Građani koje je u tih godina ujeo pas ili neka druga životinja obraćali su se Pasterovom odseku Zavoda za narodno zdravlje. Najveći problem bio je nepreciznost propisa: oni su obavezivali vlasnika da mora da dovede psa na pregled ako on nekoga ujede.

Kada su znali čija je životinja nekog ujela zahtevano je od vlasnika da je dovede tri puta u 15 dana na pregled, a ukoliko bi se ustanovilo da je bolesna ili sklona besnilu, povređeni je pod hitno morao da primi vakcinu. Neverovatan je podatak da je od 1.003 ujeda te godine svega samo 175 ljudi bilo zatim i vakcinisano!

Administrativni postupak slanja poziva i opomena vlasnicima životinja bio je veoma spor i neefikasan, pa bi prolazilo po mesec dana dok se gazda ne javi, a tada je za vakcinaciju povređenog bilo kasno.

Zbog toga su često bili vakcinisani i oni kojima to uopšte nije bilo potrebno.

Bilo je sa druge strane i onih koji su se stalno žalili na nečovečne postupke u veterinarskim ustanovama, specifično na metode hvatanja pasa i na rad gradske kafilerije. 

Bilo je žalbi vlasnika da su im psi hvatani i odvođeni u kafileriju čak iako su imali ogrlicu i registracionu pločicu samo ako bi ih šinteri zatekli van dvorišta. Vlasnici bi onda jurili do Gradske kafilerije da otkupe psa.

Tamo bi ih nalazili u kavezima zatrpane sa drugim psima i dobijali ih natrag uz naplatu od 1.000 dinara. 

Ali, oni vlasnici koji nisu bili dovoljno brzi ili zainteresovani za sudbinu svojih odvedenih ljubimaca, nisu ni mogli da naslute kakav užas se spremao njihovim psima.

Miodrag Stojanović, tadašnji direktor Gradske kafilerije otkrio je u jednom razgovoru šta bi se posle izvesnog vremena dešavalo vlasničkim psima kada bi ih zalutale ili istrčale iz dvorišta, odveli veterinarski higijeničari.

Prodajemo ih ljudima koji se interesuju za nabavku čistokrvnih pasa. Najčešće to radimo preko Kinološkog društva, koje obaveštavamo o uhvaćenim rasama čistokrvne pasmine, kako bi im pronašli vlasnike. Kada se to ne dogodi prodajemo ih medicinskim institucijama za eksperimente. Za samo dva meseca izručili smo čak 300 rasnih pasa, dao je zastrašujuće svedočenje tadašnji “prvi čovek” kafilerije.

O kojim institucijama i eksperimentima se radilo – nije dao više detalja. Nesumnjiva je samo patnja kroz koju su zatim ove životinje prolazile.

Prema tadašnjim propisima svi psi zatečeni na ulici bez nadzora, makar imali i ogrlicu smatrali su se lutalicama i bili su odmah hvatani.

Po svedočenju direktora Kafilerije, rasni psi su se čuvali po dva meseca i smeštani su po dva ili tri u kavezu, sve dok im se ne javi vlasnik.

Kafilerija prema propisima nije imala obavezu da obaveštava vlasnike červoronožaca čak i kada su znali čiji su, jer se smatralo da svako ko je zainteresovan za svoju životinju da će je sam i potražiti.

Valjda je normalno da kada vam pas nestane pitate kod nas da li smo ga uhvatili negde van dvorišta. Slanje bilo kakvih obaveštenja samo bi povećalo troškove otkupa – govorio je bez ikakvih emocija direktor Stojanović.