U današnjem užurbanom tempu života, malo ostaje vremena da se podigne pogled ka fasadama starih beograskih zdanja, a još ređe će nam u oči upasti natpisi koji se na mnogima od njih nalaze i prkosno odolevaju zubu vremenu.
Jedna takva zgrada nalazi se u samom srcu Terazija, preko puta Palate Albanija, u Кolarčevoj ulici. Na njenom vrhu stoji natpis „Zadužbina Dimitrija i Anke Naumović i sina im Vase“. Jednim pogledom na njenu raskošnu fasadu ne bi se nikako moglo zaključiti da je podigao zanatlija – i to skromni kazandžija.
Ne zna se kada je Dimitrije Naumović, rodom iz Ohrida, došao u Beograd, ali se zna da je već oko 1887. godine bio jedan od viđenijih zanatlija u čaršiji, po raznim osnovama uveliko uključen u rad Beogradske opštine, i kao čovek koji je svojim radom stekao veliki imetak, poznat po dobročinstvu.
U drugoj polovini 19. veka život zanatlija nije bio nimalo lak.
Organizovan penzioni fond nije postojao pa su zanatlije morale da rade do kraja svog života, bez obzira na godine, bolest i starost.
Situacija se popravila tek osnivanjem Zemaljskog zanatlijskog saveza i njegovog Penzionog fonda, koji je bio namenjen za materijalno potpomaganje postradalih i onesposobljenih zanatlija i njihovih porodica.
U još težoj situaciji su bile njihove udovice koje su ostajale bez ikakvih prihoda za život, ukoliko nisu imale već stasalu decu koja su ih mogla izdržavati.
Upravo ovom fondu Dimitrije Naumović je svojim testamentom, pisanim 2. januara 1913. godine, namenio zgradu koju je sazidao na Terazijama.
Striktno je napisao „da se iz prihoda imovine koju je zaveštanjem ostavio u bedi i nevolji pomažu oni čestiti majstori, ma koje vrste zanata, koji su kao valjani i bez ikakvih strasti i poroka proveli radeći svoj zanat u Beogradu najmanje trideset godina i koji su vere pravoslavne i srpski podanici.“
Pored toga, izrazio je želju da se posle njegove smrti odmah proda njegova kuća u Vasinoj ulici i od novca dobijenog od njene prodaje sazidaju dve dvospratne zgrade u dvorištu kuće na Terazijama, s tim da se od celokupnog prihoda pomažu i izdržavaju one zantlije kojima je pomoć bila potrebna.
Ta je njegova volja ostvarena nakon smrti 1. februara 1918. godine, kuće sazidane i testamentom određen odbor od jednog državnog savetnika, jednog kasacionog sudije, dva upravna člana Zanatske komore i dva člana uprave svih zanata, da rukuju ovim fondom koji je dobio naziv „Fond Dimitrija Naumovića kazandžije, žene mu Anke i sina Vase“.
Njegova, najverovatnije druga, žena Anka, nastavila je da vodi računa o porodičnoj imovini. Ostavši udovica, a poštujući poslednju volju svog pokojnog muža „sa kim je tekla i stekla“, povećala je ovaj fond ostavljajući svojim testamentom od 9. marta 1929, i dopunjenim 1. februara 1930. godine, svu svoju ušteđevinu, koja je iznostila 2.000.000 dinara, da se od nje nadzidaju još dva sprata na terazijskoj zgradi.
Od prihoda dobijenih izdavanjem ova dva sprata, trebalo je da se izdržavaju udovice umrlih zanatlija, a o tome je trebalo da vodi računa isti odbor određen testamentom njenog pokojnog muža.
I sama štedljiva i umešna sa finansijama Anka Naumović je uspela da od uštede iz kućnog prihoda koji je za svog života uživala, sazida jednu kuću u dvorištu i takođe je zavešta Fondu, sa namerom da se od njenog prihoda materijalno pomaže sirotinja uopšte.
Anka Naumović umrla je 25. aprila 1930. godine, a izvršenje testamenta poverila je tada divizijskom generalu Petru Živkoviću, kasnije predsedniku Vlade Кraljevine Jugoslavije i ministru unutrašnjih poslova, vojske i mornarice i svom sestriću Mihailu Stojadinoviću, koji je takođe bio kazandžija.
Takođe je naredila, ako bi po završetku zgrade nešto preteklo od glavnice i kamate, kao i deo vinograda na Topčiderskom brdu, koji su joj ustupili u svojinu Đorđe i Ljubiša braća Naumović, unuci Dimitrija Naumovića, da se podeli na ravne časti i dodeli izvršiocima testamenta.
Izvršioci su sa velikim uvažavanjem ispunili postavljene zahteve. Projekat nadziđivanja poverili su ruskom emigrantu, arhitekti Vladimiru I. Bilinskom, koji je fasadu obogatio dekoracijom odavši posebnu počast bračnom paru Naumović.
Postavio je na pročelje zgrade pri vrhu drugog sprata njihove biste, između kojih se nalazi dekorativni monogram sa njihovim inicijalima, a na izbačenom zabatu na samom vrhu kazan – kao spomen na zanat kojim je Naumović stekao svoj veliki imetak.
Iznoseći plemenita dela Dimitrija i Anke Naumović na svetlost dana koristimo priliku da se podsetimo „malih ljudi“ koji su kao veliki dobrotvori zadužili mnoge i da makar povremeno podignemo pogled ispred njihove zadužbine koja bi trebalo da nam služi kao primer dobročinstva i čovekoljublja.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
