Slobodni vukovi Neimara

Stradale ovce. Domaćin ih našao preklane. Izgrizli ih vukovi. Ovakve vesti se danas daju pročitati u novinama. To se dešava u planinskim selima, mada se nekada čopor spusti i nešto niže…

A pre svega 90 godina, dakle, još je itekako moguće da ima živih savremenika, tu na Neimaru, nedaleko od današnjeg Hrama Svetog Save, čiča Vlajko Popović ostao je bez svoga stada. Jutrom je zatekao – pobijenih 14 ovaca. Prijavio, dolazila komisija, popisali.

I dok se policija nešto preterano nije zanimala da otkrije šta se desilo, ljudi su šaputali, pa je taj šapat stigao i do novinara.

I tu kreće naša priča…

Kad se pođe od Karađorđevog parka Lamartinovom ulicom, a to je nekih 500 metara o čičinog tora, nailazilo se na kuću broj 7.

– Sama kuća po sebi nije interesantna da na vratima nema jedno vrlo zanimljivo parče hartije sa čudnom porukom: „Kurjak na prodaju!“ – zapisali su novinari istražujući slučaj.

Bilo je unaokolo mnogo ovaca, bilo je i pasa čuvara, i pasa lutalica, ali za zver se nije znalo dalje od Slavije.

– U dnu bašte ispred same kuće vidi se životinja potpuno slična kurjaku kako se igra sa jednim malim kučetom i potpuno slobodno se prevrće po travi bez ikakvog lanca oko vrata.

Zagledali su, zagledali, pa pozvaše domaćina. Izađe stariji čovek, oslovi ih „južnjačkim akcentom“ i reče da se zove gospodin Zec.

Zanimljivo, Zec, vuk, al dobro sad… Da se vratimo priči. Rekoše mu novinari da su došli da kupe kurjaka, pa ako bi mogli da pogledaju.

– Pre šest meseci doneo ga je moj zet Jovan Nikolić iz Ministarstva šuma i ruda, tamo radi. Dobio ga je od nekog prijatelja koji je došao iz lova iz Užica. Našli su ga u jednoj vučjoj jami na Zlatiboru ili Tari. Bilo ih je troje, al dvoje pocrkaše – objasnio im je Zec.

– Zašto ga ne držite na lancu? – upitaše zbunjeno i pomalo uplašeno.

– Ma neće on ugristi. Još ti taj živa mesa nije okusio. Dajemo mu samo kuvano. Samo da ga vidite noću. Kad ga osete psi počnu da laju, a on zavija. Ko bi vuka svez’o. Ne držimo ga mi da nas čuva, nego tako… Volimo životinju. Gledajte ovu dlaku, pa čeljusti – govorio je domaćin zavlačeći ruku kurjaku u usta.

– Pre dva dana dolazio je niži gospodin, dugo zagledao, merio ga. Znam da mu je zet tražio 1.000 dinara (kilo hleba, toliko je zaista težio, je te godine koštao 2,5 dinara, kilogram brašna 3,3 dinara, govedine od 8 do 10 dinara, svinjetine 10 do 12 dinara, a kubik drva oko 175 dinara) a vama će dati i jeftinije. Ja ga, vala, nikad ne bih prodao, nego moramo, bune se susedi. Hoće da nas tuže. Greh im na dušu.

A komišiluk se čudom čudio kako jedna divlja zver da bude usred varoši.

Nisu sa sigurnošću tvrdili da je baš taj zlatiborski kurjak pobio čiča Vlajkove ovce, više su se nekako plašili da bi to mogla biti istina. Vele ako jeste, za decu ih strah. Ko zna i kuda on noću skita.. Pa sve da izgovore Vlajkovo ime i ovce da pomenu, al zaćute.

Čekao je čiča da mu se jave za odštetu, pa se odselio. Bez bogatstva je ostao, vredele su ovce, nije mogao da izdrži, a shvatio je da nikoga baš ne zanima njegova muka. Novinari ga nisu našli da pitaju sumnjali u kurjaka…

Vuk je još neko vreme zavijao na Neimaru. A onda je i on ućutao. Ko ga je kupio, ne bismo znali reći.

Na broju sedam u Lamartinovoj danas nema više one kuće gospodina Zeca. Tu je već decenujama velika stambena zgrada. Nema odavno ni ovaca na Neimaru. I zaboravljeno je kako je ovde mnoge noći 1932. godine parao zov divljine.