Jedna stara vila na padini Topčiderskog brda, kod nekadašnje poznate kafane “Gospodarska mehana“, kraj koje bruji saobraćaj ka Čukarici i Rakovici, zvone tramvaji, ali retko ko prolazi peške, deluje kao da u njoj nema života.
Ipak, ulaz je čist, tabla jasna, a vijori se i jedna zastava. To je današnja zastava Svete Gore i nekadašnji znamen Romejskog carstva – Vizantije.
Ono što bi moglo da se nazove “ambasadom” Hilandara zvanično je Zadužbina svetog manastira Hilandar.
I zaista, to je centar koji ima misiju sličnu nekoj diplomatskoj – povezivanje naše zemlje sa Hilandarom i Svetom Gorom uopšte, i promovisanje kulturnih, religijskih, naučnih, moralnih, umetničkih, ekoloških vrednosti.
Poseban akcenat misije stavlja se na duhovnost ali i na prijateljstvo između naše i drugih pravoslavnih crkava čije zajedništvo simbolište upravo Sveta Gora.
Zadužbina u Srbiji radi od 2002. godine i ima status pravnog lica, sa svojom Skupštinom, Upravnim i Nadzornim odborom i Direktorom.
Nastala je, inače, još sedamdesetih godina 20. veka, kada je manastir Hilandar razvio izdavačku delatnost, ali i aktivno delovao da se prevaziđe podela koja je pogodila SPC kada je u Americi šezdesetih formirana “druga” srpska crkva, nezavisna od crkve u Jugoslaviji za koju su sveštenici u emigraciji tvrdili da radi po Titovom nalogu.
Inače, kuća u kojoj se danas nalazi Zadužbina ima itekako interesantnu istoriju i čak drži jedan beogradski rekord!
Sagradio je 1937. godine Milan Stojadinović, premijer vlade Kraljevine Jugoslavije, na obodu tadašnjeg grada, iza kafane “Gospodarska mehana”.
Stojadinović je osim placa na padini Topčiderskog brda tada kupio i par susednih kuća koje je porušio da bi formirao svoje veliko dvorište.
Poseban segment ovog zdanja koji je Stojadinovića činio izuzetno ponosnim bila je ugradnja prvog sistema za klimatizaciju vazduha ikad u Beogradu. Iz SAD je naručen sistem “Carrier” i kroz kuću je sprovedeno hlađenje vazduha u letnjim sparnim danima.
Bilo je to tehničko čudo o kome je brujao Beograd, a tek retki privilegovani gosti koje je Stojadinović primao u posetu, uglavnom najbogatiji industrijalci tog vremena, mogli su da se lično uvere u sve prednosti prve beogradske “klime“.
Ipak, Stojadinović neće dugo uživati u svom “gnezdu”. Već 1941. biće proteran iz zemlje i predat Britancima koji će ga internirati na daleki Mauricijus.
Po okončanju Drugog svetskog rata odlazi u Argentinu gde će i umreti. Kuća na Topčiderskom brdu će, uprkos luksuzu, zvrjati prazna sve do 1945. nakon čega će imati razne faze i stanare, sve dok tu pre 21 godine nije sa radom počela Zadužbina Hilandara.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
