Kada danas kažemo “azil za pse”, mislimo na nešto što je sasvim normalno u 21. veku.
Ali, kako li je ta ideja zvučala 1935. godine? Istina, nije se tada još imalo para za takav azil, ali se o njemu ozbiljno razmišljalo i novine su pažljivo pratile rad skupštine Društva za zaštitu životinja i rastinja.
Dakle – o životinjama se brinulo i pre 88 godina i to na veoma visokom nivou – u čitavu priču bila je uključena i kraljevska porodica, a čelnici Beograda pažljivo su slušali zamerke građana.
Jedna Ruskinja opisala je “ljutu borbu” njenog sina sa opasnim šinterima, koji su na ovoj skupštini ozbiljno kritikovani.
Govorimo, međutim, o epohi u kojoj se još uvek veoma surovo postupa sa psima. Mada, ta surovost je kod nas potrajala pa sve do kraja 20. veka.
Ciljevi tadašnjeg Društva za zaštitu životinja podsećaju na današnje – umanjiti im patnju i bol. Čak se govorilo o potrebi motorizovane “hitne pomoći” za životinje!
Ali, način borbe nije bio tipično aktivistički, kakvim danas pribegavaju nevladine organizacije. Pre svega, razgovaralo se, i to u prisustvu onih kojima su zahtevi i upućivani.
Ovako je izgledalo zasedanje jedne godišnje skupštine juna 1935. godine u sali Druge muške gimnazije.
Prisutno je bilo znatno više članova nego ranijih godina. Kraljica Marija je bila pokroviteljica društva i imala je zastupnicu na skupštini, dok je kneginja Olga bila počasna predsednica i nju je, takođe, zastupala jedna dvorska dama.
Na sednici su viđeni predstavnici opštine, Ministarstva vojske i mornarice, Ministarstva poljoprivrede i Uprave grada Beograda.
Prva je reč imala dama koju smo već spomenuli – Ruskinja čiji sin je upao u klinč sa šinterima, Katarina Haug, koja je predstavljena kao “ruska književnica poznata i van granica Jugoslavije”.
Ovaj student spasavao je svoja dva rasna psa, mada ostaje nejasno zašto su šinteri hteli da mu ih oduzmu. Jedan pas bio je na lancu, a drugi pokraj njega. Mladić se susreo s trojicom šintera naoružanih motkama.
“Jedan od njih udario ga je tako po glavi, da se motka prelomila. To se događalo u centru, usred Knez Mihailove ulice”, rekla je uzbuđeno.
“Njen sin je lako podneo udarac štapom, jer je zdrav, jak mladić. Ali nije isključeno da šinteri opet pokušaju da mu se osvete. Međutim, gđa Haug nije isticala tu mogućnost. Njoj je taj incident samo dao povoda kao članici ovoga društva da prikaže ružnu sliku koju pružaju šinteri svojim bednim izgledom, a još više svojim postupcima”, pisale su novine.
Oglasio se i jedan Slovenac koji je kritikovao surovu dresuru medveda. Tražio je da se igre medveda najstrožije zabrane”. Pokazivao je i plakat za film “Tarzan” i apelovao na skup da se izjasni i protiv takvih filmova, “do kojih se dolazi putem strašnog mučenja životinja i koji često takvo mučenje i prikazuju. Šta više, da se takvi filmovi zabrane”.
Oba govornika dobila su aplauz od Skupštine.
“Godišnja skupština energično podiže svoj glas protivu toga što ovo ruglo i srednjovekovno društveno zlo Opština grada Beograda ni do danas jednim potezom pera nije izbrisala iz svakodnevne društvene hronike. Skupština umoljava pretsednika opštine, kojio je već dao dokaza da deli mišljenje Društva, da nađe puta i načina kako bi se ovaj već davno zastareo sistem zamenio drugim, kulturnijim, savršenijim”.
Sa druge strane, grad Beograd je pohvaljen zbog veterinarske ambulante. Ona je bila otvorena na dobru “Pionir”. U njoj će se lečiti stoka koja pripada opštini, ali i stoka privatnih lica.
Društvo je odlučilo i da tokom te godine nabavi “jedna kola za prvu ambulantu za hitnu pommoć nastradalim životinjama, dva traktora kao pomoćne mašine preopterećenim konjskim i volovskim zapregama i da na svaki način organizuje azil za životinje”.
Inače, reč je o društvu koje je već tada imalo tradiciju – naredne, 1936. godine obeležile su tridesetogodišnji jubilej!
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
