Sremska strana Beograda prirodno je predodređena da bude centar avio-saobraćaja. Zemun je ubrzo nakon formiranja Kraljevine SHS 1. decembra 1918. postao, sa svojim Dojnim poljem u obližnjem selu Bežanija, glavni centar civilnog i vojnog vazduhoplovstva.
U 20. veku mnogo toga se izmenilo. “Dojno polje” je zauvek prestalo da postoji kao aerodrom 1962. godine, i postalo je lokacija za razvoj novobeogradskih solitera i bulevara. A i samo nekadašnje selo Bežanija pripada sada opštini Novi Beograd.
Glavni beogradski aerodrom “Nikola Tesla”, otvoren u sremskoj ravnici daleke 1962. godine, danas je na teritoriji opštine Surčin… Ali, Zemun ipak ima i dalje svoj aerodrom.
To je vojni aerodrom “Pukovnik Milenko Pavlović” u Batajnici. Možda će jednog dana i Batajnica postati zasebna opština, ali čak iako se nešto tako desi, Zemun ostaje simbol naše avijacije sa svojim velelepnim zdanjem Komande ratnog vazduhoplovstva, delimično uništenim tokom bombardovanja 1999. godine.
A, kada se kaže Batajnica – prvo se pomisli na aerodrom, iako se on jednim delom nalazi na teritoriji Nove Pazove.
Naslednik nekadašnjeg Dojnog polja u Bežaniji, u smislu vojne potrebe, ovaj aerodrom podignut je blizu prestonice, na pažljivo i znalački odabranoj mikrolokaciji, koju snažne oluje često “obilaze”.
Smešten je u sremskoj ravnici, a najbliže uzvišenje je Avala (36 kilometara), porom Fruška gora (42 kilometara), a onda slede Kosmaj, Bukulja, Cer… Osim Kosmaja, ostale planine udaljene su preko 70 kilometara.
Građen je od 1947. do 1951. godine i trebalo je da bude “čuvar prestonice”, a vremenom je postao naša najveća avio-baza, uz koju se nalazi i poznati zavod “Moma Stanojlović”.
Sve do nedavno, bio je jedini naš aerodrom koji je imao dve poletno-sletne staze, a pre oko dve i po godine one su dobile i noćno osvetljenje.
Prethodno je izgrađen i kontrolni toranj, pa ovaj aerodrom danas ispunjava visoke standarde. Izgrađen je i novi hangar za avione. Teške ratne rane iz proleća 1999. godine kada je bio neprestano na meti napada NATO bombardera, tako su zaceljene.
Nažalost, ono što ne može da se vrati su ljudski životi.
Sa ovog aerodroma te ratne godine u smrt je poleteo i pukovnik-pilot Milenko Pavlović, komandant 204. lovačkog puka.
Oboren je u neravnoravnoj borbi 4. maja iznad svog kraja, Valjeva. Herojsko je bilo njegovo poletanje prema osinjaku neprijateljskih aviona…
Naime, jedan od mlađih oficira dobio je komandu da poleti u borbu. Inače, avioni su u tom trenutku bili u lošem stanju. Pavlović naređuje da se mlađi pilot zadrži i sam poleće u let koji je značio verovatnu smrt. Odmah po poletanju otkazao mu je radar, ali nije odustao od borbe. Zato nije bilo prikladnijeg imena koji je “Batajnica” mogla da ponese.
Iako se ranije govorilo da će ovaj aerodrom postati mešovite namene, vojno-civilni, to se nije dogodilo. Njegovi kapaciteti su svakako dovoljni da bi mogao da, uz izgradnju prateće infrastrukture, prihvati i civilne kargo i putničke avione, ali s obzirom na ogroman razvoj kapaciteta aerodroma “Nikola Tesla” u Surčinu u poslednje dve godine, i budući dalji razvoj, kao i na izgradnju nove, druge piste na “Tesli”, za tim više nema potrebe.
Tako da ovaj zemunski aerodrom ostaje “čista” vojna baza i dom budućih pilota borbenih i transportnih aviona – baš kao što je nekad bilo mesto gde je započela istorija beogradske avijacije, već pomenuto Dojno polje.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…