Kada je reč o predviđanju budućnosti, čovečanstvo ne miruje. Teorije o tome šta će nam doneti godine i decenije koje pristižu, rađaju se svakodnevno, a neke od tih vizija su već postale kultna dela umetnosti, poput legendarne knjige “Hrabri novi svet“.
Takvih prognoza nije manjkalo ni kada je Beograd u pitanju, mada danas nisu previše poznate. Ipak, posebno su bili koloritni i zanimljivi pogledi iz 1929. godine na, rekli bismo da se tada tako verovalo, njegovu blisku budućnost.
Pod utiskom brojnih svetskih tehničkih noviteta kojima je to vreme obilovalo, i sami Beograđani su se pripremali za najneverovatnija dostignuća koja treba da uslede, iako se sam grad teško i jedva oporavljao od surovog razaranja u Prvom svetskom ratu, desetak godina ranije.
U tom sveopštem maštanju, po novinama su se javljale “vesti” kako će prestonica za koju godinu totalno promeniti izgled, da će na hotel Moskvu sletali avioni, a da će na krovu Akademije nauka biti taksi stanica kako bi putnici mogli iz dirižabla odmah preći u kola i nastaviti putovanje.
Možda se nekome sada sve ovo čini kao da je bilo pisano u nekoj humoreski ili naučno-fantastičnom romanu. Ali nije!
O tome su izveštavale neke od najznačajnijih varoških novina toga doba.
“Novo doba, novi pronalasci menjaju sve. Najzad su došli na red i krovovi. Težilo se nekada da budu što kitnjastiji, te su alžirski ravni krovovi izgledali bedno. Međutim, sada baš ti ravni krovovi bez ikakvih ukrasa postaju potreba. Dvadeseti vek daje krovu naročiti značaj. Radio je najpre pronašao krovove kao najzgodnije mesto za postavljanje antena. a vazdušni saobraćaj izmeniće krovove sasvim”.
Baš ove rečenice su se mogle pročitati u štampi, pa su ih posle po kuloarima prepričavali Beograđani malo zbunjeni onim što se uveliko najavljuje da će se desiti. Neki su bivali oduševljeni, a bilo je i stanovnika glavnog grada koji su zazirali i od same pomisli na tako nešto.
“U Americi trgovci žele da iskoriste male dirižable. Kako se glavna trgovina nalazi u centrima gradova ovi dirižabli moraće da dobiju svoje male aerodrome u samom centru grada. To se može ostavariti samo na krovovima velikih i visokih kuća…” pisali su u nekom naučnofantastičnom zanosu beogradski novinari.
Ali to nije sve. Promenu krovova zahteva i sve veći broj automobila, pisalo je, kojima je potrebno naći parking mesta. Kako? Lako! Krovovi velikih kuća u centru bi trebalo da se osposobe da prime veći broj automobila koji bi se pomoću lifta dizali i spuštali!
Kako se saobraćaj iz dana u dan i u Beogradu sve više razvijao, biće sasvim na svome mestu, ako se krov neke velike zgrade u centru jednoga dana pretvori u terasu-aerodrom za trgovačke dirižable, ili ako na kakvoj novoj palati umesto kitnjastog krova bude terasa za parkiranje, govorile su ove vizije.
Da li su sasvim omanuli? Ako je suditi po onome što se dešavalo kasnije, ali znatno kasnije, čak pola veka, izgleda da je bar nekoliko novinara itekako jasno sagledalo šta dolazi.
Jer, ako navodi da će “moderni krovovi biti snadbeveni i spravama za bacanje aviona, koji bez toga ne bi mogli da pođu sa malih terasa” i danas deluju neverovatno, šta reći za današnje velike garaže koje upravo imaju parking i na krovu?
“Potreba za ravnim krovovima izmeniće fizionomiju varoši i to je jasno samo po sebi”, zaključio je nekada davno jedan beogradski novinar.
I, tačno. Sletanje helikoptera na krovove zgrada već dugo nije novost ni za Beograd gde već decenijama, još od prvog projekta zgrade beogradske policije u ulici Despota Stefana (bivša 29. novembra) ili Kliničkog centra, postoje izvedena letelišta, dok se na ravnim krovovima nekoliko novih poslovnih centara – već vide novi helidromi.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…