Na neke ljude jednostavno zaboravimo ma koliko da su značili u periodu u kojem su delovali. Jedna takva ličnost je u našoj današnjoj priči.
Slovenac po rođenju, Jugosloven po uverenju, čovek zanimljive biografije, političar, i nadasve neko ko je u opustošenom Beogradu posle Prvog svetskog rata imao itekako sluha za nevolje onih koji su u prestonom gradu nove države Srba, Hrvata i Slovenaca tražeći posao u nemaštini lutali ulicama.
Iako je bilo tu najveća potreba za radnom snagom, ipak nisu svi imali sreće da se, narodski rečeno, uhlebe, pa tako nisu imali ni gde da jedu ni gde da spavaju.
I tu stupa na scenu dr Gregor Žerjav.
Potpisao je neke od sudbinskih rečenica o “Azilima za nezaposlene radnike” koje su se našle u Finansijskom zakonu za godinu 1922/23. a koje će kasnije dovesti do uspostavljanja radničkih ustanova i radničkih komora, uz činjenicu da se dosta prelilo i na sindikate, koji su kroz različite periode imali više ili manje značaja po radničku klasu.
„Ovlašćuje se ministar socijalne politike da u cilju pribiranja potrebnih sredstava za pomaganje nezaposlenih radnika, osnivanje radničkih azila i plaćanje putnih troškova radnika, koji putuju radi traženja posla, može razrezali naročiti prirez najviše do 30 % na sve poslodavce i radnike, koji podležu pod odredbe Zakona o osiguranju radnika i koji će se naplaćivati jednovremeno i na isti način, kao i prinos za osiguranje radnika u bolesti”.
“U onim teškim danima, kad je ceo Beograd bio samo splet problema, koji su iziskivali hitno rešavanje, pokojni dr Žerjav nije mogao računati, a možda i nije ni računao, sa brzim uspehom”, zabeleženo je u “Spomenici svečanog otvaranja radničkih ustanova Opštine beogradske 1930″.
I još su dodati redovi koji i danas zvuče strašno:
“Pitanje krova nad glavom najosetljiviji je problem posleratne Evrope. Naročito Beograd, koji je stradao dugogodišnjim ratom, zna za sve tegobe nerešenog pitanja stanova. Kad su, i bolje situirani slojevi beogradskog stanovništva, iskusili neprijatnosti pomanjkanja stanova, može se tek donekle oceniti, što znači kuća i stan za siromašnog, nezaposlenog radnika u Beogradu”.
Dr Žerjav je bio začetnik u pokušaju rešavanja tog ogromnog problema. Ali o tom Slovencu tek po koje slovo se može danas na srpskom pročitati.
U jugoslovenski parlament je biran tri puta uzastopno i to 1920, 1925. i 1927. godine na listi Samostalne demokratske stranke Svetozara Pribićevića.
Od decembra 1921. do decembra 1922. bio je ministar socijalne politike.
Na toj poziciji je uspeo da u Beogradu izgradi dva izuzetno značajna objekta: Muško i Žensko radničko sklonište.
Rođen je 1882. u slovenačkom mestu Lož koje je tada pripadalo Austrougarskoj. Školu je pohađao u Ljubljani, čak i u nemačkoj klasičnoj gimnaziji, a pravo je završio u Beču, da bi pravosudni ispit položio u osvit Prvog svetskog rata.
Zalagao se za opšte pravo glasa i za obrazovanje svakog pojedinca, a svoje stavove izneo je septembra 1905. u Trstu na prvom susretu nacional-radikalnih studenata, a bilo je veoma zanimljivo njihovo divljenje Srbiji i svemu srpskom!
Početkom Velikog rata 1914. Žerjav je osnovao ilegalnu organizaciju koja je radila protiv Austrougarske monarhije i podržavala formiranje ujedinjene Jugoslavije! Uhapšen je i zatvoren zbog svojih već odranije poznatih prosrpskih stavova. Srećom, ubrzo je i oslobođen.
Ipak, 1917. je pod pseudonimom Sudslave, objavio pamflet uz precizan opis severne granice buduće jugoslovenske države i tako izazvao veliku pometnju među Nemcima Koruške i Štajerske.
Kao borac za ujedinjenje Južnih Slovena on je nakon raspada Austrougarske bio član delegacije Države SHS koja je decembra 1918. u Ženevi potpisala deklaraciju o uspostavljanju Kraljevine SHS.
Važio je za vatrenog branioca jugoslovenskog centralizma i unitarizma. U junu 1918. postao je jedan od suosnivača Jugoslovenske demokratske stranke. Te godine je osnovao i Slovenački univerziteti i novi liberalni dnevnik Jutro.
Dr Gregor Žerjav se u audijenciji kod kralja 11. jula 1928. sukobio sa Karađorđevićem!
“…Čim je Žerjav ušao, kralj je započeo svoju misao o odvajanju Srba i Hrvata. U Žerjavu je sve kiptalo. Nije se mogao suzdržati, pa je kralju rekao:
“Veličanstvo, iz svega toga vidim samo jedan jedini izlaz, a to je vaša abdikacija. Koliko ja znam, u čitavoj istoriji vi ste jedini kralj koji hoće smanjiti svoju državu”. Na te reči kralj je pobeleo. Skoči iz stolice i iz usta mu se ote krik:
“Marš napolje!”
Žerjav je tada već bolovao od tuberkuloze. Preminuo je nepunih godinu dana kasnije, 27. juna 1929.
Sahranjen je na groblju Žale u Ljubljani uz sve državne počasti.
Beogradske priče – Ljudi, ulice, trotoari, prolazi, sudbine…
